Sve do pre dve godine, Pari Sen Žermen je u evropskim fudbalskim krugovima tretiran kao veštački, instant-projekat, nusproizvod neograničenog finansijskog kapitala sa Bliskog istoka koji je bezuspešno pokušavao da kupi tradiciju. Danas, nakon što je u Budimpešti odbranjena titula šampiona Evrope, Pariz više nije samo član džet-seta – on je postao ultimativni fudbalski trendseter. Ekipa Luisa Enrikea donela je na veliku scenu revoluciju i ponudila nam sadržaj u kojem ćemo uživati godinama. Razlika između ovog PSŽ-a i onih prethodnih inkarnacija leži u činjenici da je skupoceno odelo konačno skrojeno po meri tima, a ne po meri pojedinca. Tamo gde su nekada stajali atomski egocentrizmi Zlatana Ibrahimovića, Nejmara, Lionela Mesija i Kilijana Mbapea, danas stoji najkompaktnija i najskladnija taktička grupa na planeti.
Ono što fascinira u makro-analizi Enrikeovog sistema jeste apsolutna podređenost kolektivu. Usman Dembele, kao aktuelni osvajač Zlatne lopte, bez pogovora sprintuje pedeset metara nazad kako bi zatvorio tranziciju, dok Hviča Kvarachelija disciplinovano duplira protivničkog beka. Unutar ovog pariskog ansambla egoizam je zakonom zabranjen; nema javnih frustracija kada na klupi završe kapiten Markinjos, Fabijan Ruis ili MVP finala Vitinja. Najbolji dokaz tog neverovatnog sklada i poverenja jeste uvođenje tinejdžera Lukasa Beralda, momka koji je u tekućoj kampanji Lige šampiona sakupio svega 23 minuta, da izvede prelomni jedanaesterac u penal-ruletu. To je trijumf jasnih uloga i hijerarhije koju je španski stručnjak usadio u srce pariskog kluba.
Budimpeštansko finale nije ponudilo ultranapadački spektakl i razmontiranje protivnika na proste činioce, kako je to izgledalo u prošlogodišnjem finalu protiv Intera ili u ovosezonskom dvomeču sa Bajernom. Arsenal se branio u stilu najboljih timova Serije A iz devedesetih godina prošlog veka, ali kosmička pravda modernog fudbala nije dozvolila da ekipa koja je prvi korner izvela u 120. minutu „prevari“ finale. Svaki veliki osvajač u istoriji – od Gvardiolinog Sitija u Istanbulu, preko Klopovog Liverpula, do Real Madrida – nudio je prepoznatljiv estetski pečat. PSŽ je ponudio igru u kojoj se lopta miluje, a akcije ponavljaju sa pedantnošću školske recitacije. Sa dve uzastopne Srebrne amfore u vitrinama, Pariz je dokazao da njihova dominacija nije incident, već era koja bi mogla da potraje.
M.M.
