Kad se posle Nolanovog filma „Openhajmer“ priča vratila na Manhattan Project, većina ljudi je prirodno zapamtila lice: harizmatičnog naučnika na čelu laboratorije u Los Alamosu, čoveka koji je spajao fiziku, politiku i grižu savesti u jednu eksplozivnu priču. Ali u pozadini tog filma – i u pozadini same istorije – postoji lik koji deluje kao iz špijunskog romana: Leo Zilard, mađarsko-američki fizičar, čovek koji je često bio korak ispred događaja i koji je, paradoksalno, najviše radio da se nešto pokrene… a onda i da se zaustavi.
Zilardova ključna ideja bila je brutalno jednostavna, ali tada gotovo nezamisliva: lančana nuklearna reakcija. On je među prvima jasno video da, ako se u materijalu poput uranijuma oslobode neutroni koji zatim „pogađaju“ nova jezgra i oslobađaju još neutrona, dobijaš proces koji može da raste kao požar – kontrolisano u reaktoru, ili nekontrolisano u oružju. To je ona mentalna prečica koja običnim ljudima najviše pomaže: zamisli red domina. Gurneš prvo, i ne možeš da zaustaviš ostala. Zilard je, praktično, bio čovek koji je shvatio da u prirodi postoji „domino“ dovoljno snažan da promeni svet.
On nije bio direktor projekta kao Openhajmer, niti je bio lice cele priče. Bio je idejni motor i politički inicijator u prvoj fazi: gurao je upozorenja, povezivao ljude, razumeo posledice. Najpoznatiji trenutak je njegovo insistiranje na pismu koje je Albert Ajnštajn potpisao 1939. godine – upozorenju američkoj administraciji da nacistička Nemačka možda radi na nuklearnom oružju. To pismo nije „napravilo bombu“, ali je upalilo institucionalno svetlo: ubrzalo je ozbiljno finansiranje i organizaciju onoga što će kasnije postati Manhattan Project. Zilard je bio onaj tip koji ne može da ćuti kad vidi šta dolazi, čak i ako će ga istorija kasnije pogrešno svesti na fusnotu.
I tu dolazi njegova najintrigantnija strana: čim je postalo jasno da je bomba realna i da se Nemačka slomila, Zilard se sve više pretvarao u protivtežu sopstvenoj ideji. On je među naučnicima koji su pokušavali da spreče upotrebu bombe bez upozorenja, verujući da svet ulazi u eru u kojoj jedna odluka može da postane šablon za budućnost. Zbog toga ga je najlakše razumeti kao genija iz senke: čoveka koji je otvorio vrata, a onda prvi shvatio da možda ne postoji ključ kojim se ta vrata zatvaraju.
Ako je Openhajmer u popularnoj kulturi „otac atomske bombe“ zato što je vodio njen praktični završetak, Zilard je onaj tihi arhitekta početka: ideja lančane reakcije, politički impuls, svest o posledicama – i unutrašnja borba koja je došla pre nego što je dim uopšte stigao da se raziđe. U tom kontrastu je i poruka za današnje vreme: tehnologija retko nastaje iz zle namere, a skoro uvek završava u svetu u kojem namera više nije dovoljna da je kontroliše.
S.B.
