Komunikacija se obično zamišlja kao nešto što protiče kroz glas, ton i sluh, kao da je razgovor automatski siromašniji čim jedan od tih kanala oslabi ili nestane. Upravo zato je priča koju je juče objavio Corriere ostavila tako snažan utisak. U njenom središtu je Ana Vernilo, rođena 1990. godine, koja je u petom mesecu trudnoće otkrila da je pogođena neurosenzornim gubitkom sluha, kasnije razvijenim u potpunu gluvoću. Umesto da taj događaj ostane samo lična drama, ona ga je pretvorila u drugačiji javni govor o svakodnevici gluvih osoba, o jeziku znakova i o nevidljivim preprekama koje ljudi oko njih često ni ne primećuju. U tekstu se navodi da danas predaje italijanski znakovni jezik, da je 2025. objavila knjigu Senti cosa ti dico i da na društvenim mrežama, kroz kratke video-formate, razbija stereotipe o tome kako izgleda život sa “nevidljivom” invalidnošću.
Najlepši deo cele priče nije, međutim, javni rad, nego ono što se događa u kući. U tekstu se kaže da Ana sa ćerkom Martinom komunicira prirodno, mešajući govor, gestove i znakovni jezik, te da joj je jedan od najemotivnijih trenutaka bio kada je devojčica spontano počela da koristi znakove. U toj jednoj slici ima više snage nego u deset deklaracija o inkluziji. Jer odjednom postaje jasno da komunikacija nije prvenstveno stvar zvuka, nego pažnje. “Komunicirati je pre svega gledati se”, jedna je od ključnih ideja koje tekst prenosi, a upravo ona menja čitavu perspektivu. U svetu brzih poruka, skretanja pogleda i površnog slušanja, ova priča zapravo sugeriše nešto mnogo veće od pitanja gluvoće: da je i među ljudima koji čuju često nestalo pravog gledanja.
Još ozbiljniji ton priča dobija kada pređe na posao i svakodnevni sistem. Ana u tekstu otvoreno govori da problem nije samo u samoj gluvoći, već u činjenici da radna okruženja, sastanci, telefonija, buka i organizacija komunikacije često nisu postavljeni tako da budu pristupačni. Ona ukazuje i na to da ljudi pogrešno zaključuju da neko “čuje kao svi” ako govori ili koristi slušne aparate, dok se stvarne prepreke pojavljuju upravo u situacijama koje većina uzima zdravo za gotovo. Tu priča prestaje da bude individualna ispovest i postaje veoma precizan komentar društva: inkluzija nije saosećajna reč, nego niz konkretnih odluka — od titlova i tumača do drugačije organizacije prostora i veće radoznalosti za tuđe iskustvo. U tom smislu, jučerašnji Corriere nije objavio samo inspirativan portret jedne žene. Objavio je i diskretnu lekciju o tome koliko je ljudima još uvek teško da shvate da prepreka često ne nastaje u telu, nego u sistemu koji ne zna da vidi dalje od sopstvene navike.
S.B.
