Obeležavanje hrvatsko-muslimanskog pogroma nad Srbima Republike Srpske Krajine i Republike Srpske 1995. godine održan je na Trgu Kralja Petra Prvog Karađorđevića, na kome se okupio veliki broj građana, a glavna poruka bila je da se nijedna „Oluja“ protiv srpskog naroda više nikada nigde neće ponoviti.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić poručio je da Srbija nikada više i nigde neće dozvoliti da se ponovi „Oluja“ i da je zemlja dovoljno snažna da zaštiti svoj narod.
Ceremonija je počela parastosom koji je služio patrijarh srpski Porfirije, a koji je u besedi poručio da je obaveza svih da pamte mučenike i stradalnike iz srpskog roda, kao i da sećanja na stradanja Srbe treba da upute jedne ka drugima kao braći i sestrama, kao jedinstvenom narodu.
Na skupu su govorili i predsednik SNSD Milorad Dodik, predsednik DNP CG Milan Knežević, Nevenka Dobrić, čiji je sin Siniša (12) ubijen u izbegličkoj koloni tokom agresije Hrvatske na Republiku Srpsku Krajinu 1995. godine.
– Vučić: Mnogo toga izmenjeno – od ćutanja o stradanju Srba do toga da se ne zameramo
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je večeras u Mrkonjić Gradu, na centralnoj ceremoniji obeležavanje hrvatsko-muslimanskog pogroma nad Srbima Republike Srpske Krajine i Republike Srpske 1995. godine, da je mnogo toga izmenjeno u poslednjih 12 godina, od ćutanja o stradanju Srba do suprotstavljanja narativu koji je postojao – nemojte da se zamerate.
„Ubijali su nam ljude, ne po prvi put. I ma koliko ljudi da nam ubijaju, ma koliko žrtava da imamo, uvek smo mi krivi. Proteraju nam 250. 000 ljudi brutalnom kampanjom, kupovinom i agenturnim delovanjem, i u Srbiji i u srpskoj Crnoj Gori, svuda, na svaki način. Pokušali su da nas ubede da smo mi za to krivi. Mi Srbi smo za to odgovorni. Ne oni koji su ih pobili, ne oni koji su ih proterali, već baš mi“, rekao je Vučić i dodao da su mnogi od nas to prihvatali i učestvovali u tom pogromu nad istinom.
U tom kontekstu je pomenuo, kako je rekao, lažne priče kako je sve „dogovoreno“ i raznih teorija zavere u kojima uvek morate da pronađete krivca u Beogradu, umesto da ga tražite među zlikovcima koji su namerno ugasili oči dečaka Siniše koji je stradao u izbegličkoj koloni.
„I to je naša sudbina bila posle Prvog svetskog rata, 29 odsto od ukupnog stanovništva Srbije je izgubila u Prvom svetskom ratu. Pomogla da oni koji su bili na strani okupatora pređu na pobedničku stranu, i Hrvatima i Slovencima. Nikada ni hvala nisu rekli, već je to u stvari za njih bila okupacija“, rekao je Vučić.
On je dodao da su nas u Drugom svetskom ratu ubijali nemilice, netremice, sa neverovatnom beskrupuloznošću i bestijalnošću, onako kako to ni nemački nacisti nisu radili svim svojim neprijateljima.
„Nekako se zaboravilo, i nigde ni u jednom udžbeniku nismo mogli da pročitamo da od svih velikih gradova i glavnih gradova bivše Jugoslavije nijedan drugi nije bio bombardovan i napadnut s početka. Samo jedan, naš Beograd. U Zagrebu su nacističke tenkove cvećem dočekivali. Sve je zaboravljeno, i niko o tome nije smeo da govori“, ukazao je Vučić.
Potom je istakao da su se rodila nova pokoljenja, i nova generacija Srba koja ih se više ne plaši i koja se ne stidi da kaže istinu.
„Generacija ljudi koji se ne plaše da pretrpe najteže moguće udarce, najžešće moguće kampanje laži, neistina i svega drugog, ali koje neće da zaborave i žrtvuju oči Siniše Dobrića, one anđeoske koje ste mogli da vidite da bi dobili neki aplauz u Zagrebu, Sarajevu, Podgorici ili bilo gde drugo“, rekao je Vučić.
On je naveo i da se večeras obraća poslednji put kao predsednik Republike Srbije.
„Da li ću ikada više, ne znam, ali želim nekoliko važnih stvari da izgovorim, meni važnih, možda će i vama biti bar neka od tih stvari važna. Mi smo u prethodnih 12 godina mnogo toga izmenili: od ćutanja, o stradanju Srba, o tome da nam je bilo najvažnije da se dopadnemo nekima time što bismo govorili da kad ustanemo u pola 11, prvo slušamo Severinu. Za nas je bilo važnije da slušamo i gluvo Glamočko kolo i krajišku pesmu, i da ne zaboravimo stradanje našeg krajiškog naroda, i u Lici i u Baniji i Kordunu, Dalmaciji, svuda i na svim mestima. I time se i danas ponosimo“, rekao je Vučić.
Dodao je da smo za to vreme uspeli da se suprotstavimo narativu koji je već postojao: „Nemojte da se zamerate“.
„Kao što su nam posle Drugog svetskog rata govorili: „Nemojte da pričate o Jasenovcu“. Meni su sada, pre nekoliko godina, kao predsedniku Srbije, zabranili da odem u Jasenovac. Znaju da je moja porodica žrtva ustaškog terora. I baš ih je bilo briga. I ne brinem za to, znao sam ja da su oni beskrupulozni, znao sam da njihovoj bestijalnosti kraja nema. Ali nisam se nadao da će to u tišini da prođe u Evropi, u svetu, i da će svi da se prave blesavi i da ćute na to“, rekao je Vučić.
Kako je rekao, i svi ćute.
„Ja sam danas uzeo statistiku: u poslednjih 40 dana, tačno imate 100 tekstova u medijima u Zagrebu. 40 dana, 100 tekstova. Ima simbolike o tome kako je Jasenovac mit, kako je to izmišljotina, kako su brojevi preterani, a kako u stvari takvih zločina nije ni bilo, jer je to bio samo radni logor. I nije sve počelo olujom“, rekao je Vučić.
– Nikada više nigde neće biti Oluje, Srbija dovoljna snažna da zaštiti svoj narod
Vučić je poručio je da Srbija nikada više i nigde neće dozvoliti da se ponovi „Oluja“ i da je zemlja dovoljno snažna da zaštiti svoj narod.
Vučić je ukazao da nije sve stradanje na ovim prostorima počelo „Olujom“ i podsetio da se Srbija od strane Hrvata optužuje da je bila agresor i da su Srbi agresori.
„Pa nisu Srbi rasturali zajedničku državu koja se tada nazivala Jugoslavija. To je bila jedina međunarodno priznata tvorevina, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Vi ste krenuli u rušenje međunarodno pravno priznatog subjekta. Vi ste izazivali te sukobe, a ne mi Srbi. A Srbi su samo želeli da sačuvaju tu i takvu državu i da ostanu na svojim ognjištima, i ništa više od toga“, rekao je Vučić.
On je upitao okupljene da li su ikada videli nekoga iz Zagreba da je položio cvet na bilo koji spomenik srpskim žrtvama.
„Oni se nama rugaju, noseći na Jasenovački cvet vence sa hrvatskom zastavom. Rugaju nam se. Nisu tamo stradali Hrvati. Da, bilo je izuzetaka. Tamo su stradali Srbi, pre svega, pa Jevreji i Romi. Kad je počeo sukob u Hrvatskoj, prvo su nam očistili gradove, urbane sredine, pobili ljude od Zagreba, Rijeke, Zadra, Osijeka, svi su imali svoju ‘kristalnu noć’. Počistili gradove od stvarne i prave srpske elite. Držali nam pridike kako je Medaković zlikovac i zločinac. Usvojili svoju kvazi elitu, baš kao što su uradili i u Drugom svetskom ratu, kada su imali Sava Besarovića, generala Uzelca i mnoge druge na svojoj strani“, rekao je Vučić.
Dodao je da su Hrvati napali RSK sa svih strana, zajedno sa američkom i evropskom logističkom, političkom, ekonomskom i svakom drugom podrškom.
„I onda su nas još ubeđivali kako su naši ljudi, kako je naš Siniša Dobrić od 12 godina kukavica, pa je otišao na traktoru, a oni veliki junaci -ceo svet protiv malog krajiškog naroda. A Srbija? Srbija slaba. I pošto govorim poslednji put kao predsednik Republike, izvinite, Nevenka (Dobrić), u ime svih građana Srbije, u ime svih Srba iz Srbije, što je Srbija bila slaba, što je ćutala, što vas je krila, što je ćutala o zločinima, što vam nije dala da dođete u Beograd, što vas je sklanjala sa autoputeva, oprostite nam. A mi sebi nećemo oprostiti vaše suze i oči Siniše Dobrića“, rekao je Vučić.
Kazao je okupljenima da nemaju nikakvu sumnju da je državno rukovodstvo Srbije u proteklo vreme ekonomski, politički i vojno snažila zemlju, jer bi nas, kako kaže, pregazili do sada – i Srpsku i Srbiju.
„Nikada više i to vam ponavljam i večeras, nećemo dozvoliti (Oluju). A znam da to govorim u veoma teškom, ozbiljnom trenutku. I govorim vam kao ne lak, već odgovoran i veoma ozbiljan čovek, čovek koji je najduže na vlasti u Srbiji. Nijedan predsednik, niko ko je izabran na demokratski način, nije duže bio na vlasti. Garantujem vam da više nigde, ni u Republici Srpskoj, niti na bilo kojem delu teritorije Srbije, neće biti nikakve Oluje, pogroma i stradanja srpskog naroda“, poručio je Vučić.
Dodao je da je Srbija dovoljno snažna i da će sačuvati i zaštititi svoj narod i da neće čekati da to uradi, da se neće sklanjati, i tražiti izgovor da ostavi svoj narod na cedilu.
„Nije zameriti narodu u Srbiji u tom trenutku (1995); Srbija je bila ekonomski razbijena, politički slaba. I da vas podsetim, nismo bili ni dovoljno pristojni, ni dovoljno disciplinovani da vodimo računa o sebi. Rukovodstvo Srbije je uvodilo blokade i sankcije za rukovodstvo Republike Srpske. Rukovodstvo Republike Srpske je, nažalost, politički odgovaralo na to; krenule su uvrede s jedne i s druge strane. I umesto kao braća i sestre, kao isti rod, da budemo na istoj strani, neretko smo bili suprotstavljeniji jedni drugima, a naši neprijatelji su samo to čekali. I prvu priliku koju su dočekali iskoristili su da nam napadnu, da unište i srpsku Krajinu i pokušali da u potpunosti unište Republiku Srpsku“, rekao je Vučić.
– Za nas najvažnije očuvanje mira i stabilnosti, jer napredujemo brže od drugih
Predsednik Srbije poručio je večeras, da je za Srbiju i Srbe, u ovom trenutku, najvažnije očuvanje mira i stabilnosti i disciplinovano poštovanje minimalnih nacionalnih ciljeva i interesa.
„Brže napredujemo od ostalih, brže nam napreduje ekonomija, brže rastemo industrijski, brže rastemo u svakom smislu. Ne zaboravite, čak i u vojnom smislu, a nadamo se da nikada nećemo koristiti vojsku u odbrambene svrhe, i u tom smislu najbrže rastemo“, rekao je Vučić.
Istakao je da vreme i mir rade za druge, ali da je na nekoliko mesta čuo da čekaju drugo poluvreme.
„Mi ih molimo da ne čekaju drugo poluvreme. Mi ih molimo da to ne rade, jer mi sa njima želimo mir, želimo dobre odnose. Ali kao što sam vam rekao, srpski narod je najstradalniji narod, ubedljivo najstradalniji narod u 20. veku. Mi više nemamo pravo da trpimo ni pogrome, ni genocid, ni zločine, niti bilo šta drugo. Ne možemo, izgubićemo narod, a valjda smo i iz svih svojih grešaka ponešto naučili“, naglasio je Vučić.
Ono što je takođe važno, istakao je, moramo da budemo disciplinovani u poštovanju minimalnih nacionalnih ciljeva i interesa.
„Demokratija je važna, najbolji oblik političkog režima, bolji još nije izmišljen. Ali mi Srbi moramo da znamo šta su nam elementarni ciljevi i da se oko toga držimo“, smatra Vučić.
Rekao je da je Milorad Dodik bio protiv njega u kampanji pre 14 godina, ali da mu je posle godinu dana rekao da je zadovoljan njime, jer, ako ništa drugo, više vodi računa o srpskim interesima nego oni pre njega.
„Postali smo prijatelji, ali nismo se uvek slagali u svemu. Jeste li primetili, ljudi, da u 14 godina nijednom se nije dogodilo da je bilo koji predstavnik državnog organa Srbije ili Republike Srpske bilo šta loše izgovorio o predstavniku ili o državi Srbiji, ili predstavniku državnog organa Srbije, i obrnuto? Nikada se u 14 godina to nije dogodilo“, naveo je Vučić.
Dodao je da su umeli da budu disciplinovani, da budu ozbiljni, da budu odgovorni prema svom narodu, ali da to ne znači da se ponekad nisu sporečkali.
„I to je najbolji mogući odnos koji mora da postoji“, konstatovao je Vučić.
Zahvalio je Srpskoj pravoslavnoj crkvi što čuva našu crkvu, jer je, kako je rekao, nije lako sačuvati.
„Zato što i u crkvi smo mi imali ideje koje su opake i opasne. Reč je o takozvanim policentričnim idejama, o federalizovanju i konfederalizovanju naše crkve, a sada u poslednje vreme čujete, gle čuda, od istaknutih srpskih nacionalista ideje o policentričnom srpstvu. To je smrt srpskog naroda, to je smrt srpske crkve“, ocenio je Vučić.
– Dodik: Na Dan sećanja govorimo istinu i oživljavamo ono što je zaboravljeno
Okupljanje u Mrkonjić Gradu povodom Dana sećanja na stradale u hrvatskoj vojnoj akciji „Oluja“ nije običan datum, već mesto kada govorimo istinu i kada zahvaljujući predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću oživljavamo ono što je bilo u zaboravu, izjavio je danas predsednik Saveza nezavisnih socijaldemokrata (SNSD) Republike Srpske Milorad Dodik.
Govoreći na manifestaciji, povodom obeležavanja Dana sećanja u Mrkonjić Gradu, Dodik je ocenio da su Srbi ponosan narod koji oplakuje svoje žrtve.
„Nema dana da ne obeležavamo neki parastos. Jesmo li mi krivi samo zato što postojimo“, rekao je Dodik.
On je podsetio da je „očišćena Srpska Krajina“ i da „nije bilo dozvoljeno da se samo vrate Srbi“ i rekao da mu je „teško“ kad čuje podatke o žrtvama.
„Naš jedini put koji je ispravan jeste Srbija i Republika Srpska. Nemamo mi drugog pravca. Srpska je opstala i ostala. Srpska živi od uspeha Srbije. Zahvalni smo za svu pomoć i podršku koju je Srbija pružila. Nema načina da zaustave našu integraciju, mi živimo za dan približavanja Srbiji“, poručio je Dodik.
Prema njegovim rečima, zbog toga je važno da Vučić nastavi da razvija Srbiju.
„I oni koji ne veruju moraju da poštuju Srpsku pravoslavnu crkvu. Srbija se razvija, Srpska ne stoji. Imamo dovoljno instrumenata da vratimo svoja prava. Tražimo da se vratimo na izvorni Dejton i da se ponište sve odluke visokih predstavnika. Ne smemo oslabiti Srbiju ni Srpsku. Moramo podržati Aleksandra Vučića“, rekao je Dodik.
One pozvao na okupljanje oko SPC, Republike Srpske i Srbije, jer je to „jedino što vredi“.
– Knežević: Srbi iz CG ne mogu da se pomire sa veleizdajama vlada CG u 21. veku
Predsednik Demokratske narodne partije Crne Gore Milan Knežević izjavio je večeras da je zvanična i „odnarođena“ Crna Gora odlučila da svoju zastavu i barjak stavi pored hrvatske šahovnice i još jednom „zabode nož“ u bratsko srce i leđa srpskom narodu, Srbiji i Republici Srpskoj.
Knežević je, na centralnom komemorativnom skupu u Mrkonjić Gradu povodom Dana sećanja na stradale u hrvatskoj vojnoj akciji „Oluja“, naveo da Srbi iz Crne Gore, ne mogu da se pomire sa, kako je rekao, „veleizdajama koje su počinile razne vlade Crne Gore u 21. veku“.
„Toliko su izdali našu zajedničku istoriju, zajedničko pamćenje i zajedničku duhovnost, da je dosta za sve naše mrtve, za sve žive i za sve one Srbe koji će se roditi u Crnoj Gori. Priznali su 2008. godine srce Srbije, našu svetu zemlju Kosovo i Metohiju. Četiri puta su nas proglasili za genocidni narod. Svaki put su u međunarodnim institucijama glasali da nam se otmu i Visoki Dečani, i Pećka patrijaršija, i Prizrenska bogoslovija, da nam se otmu mošti naših svetaca i daju Aljbinu Kurtiju, jer je tako neko naredio iz Brisela“, istakao je Knežević.
Naglasio je da Srbi iz Crne Gore koji su prisutni u Mrkonjić Gradu predstavljaju iskonsku Njegoševu Crnu Goru.
„Crnu Goru Svetoga Save, Marka Miljanova, svetlih vojnika i ratnika koji se nisu stideli da kažu da su Srbi i koji su bili spremni da sa imenom pravoslavne vere ginu za oslobođenje svuda gde je Srbin bio u ropstvu“, dodao je Knežević.
Takođe, Knežević je istakao da bi on bio najsrećniji da je u svom obraćanju mogao da se obrati i predstavnicima crnogorske vlade Milojka Spajića, kojima je, kako je rekao, bilo mesto na sećanju na pogrom srpskog naroda, etničko čišćenje i genocid koji su Srbi proživeli dva puta u jednom veku.
„Bio bih najsrećniji da pored ovih svetih grbova Republike Srbije i Republike Srpske bude i naš crnogorski barjak, ili crnogorski krstaš barjak, sa kojim smo zajedno sa braćom Srbima iz Srbije i Republike Srpske, otkad je sveta i veka, bili u svakoj pobedi i u svakom porazu. Nažalost. Zvanična i odnarođena Crna Gora odlučila je da svoju zastavu i svoj barjak odnese sutra u Zagreb i da je stavi pored šahovnica, i tako još jedanput zabode nož u bratsko srce i bratska leđa, i srpskom narodu i Republici Srbiji i Republici Srpskoj“, poručio je Knežević.
– Dobrić: Dok budem živa tražiću pravdu za dete i boriću su da se „Oluja“ ne zaboravi
Nevenka Dobrić, čiji je sin Siniša (12) ubijen u izbegličkoj koloni tokom agresije Hrvatske na Republiku Srpsku Krajinu 1995. godine, izjavila je večeras na centralnom komemorativnom skupu u Mrkonjić Gradu povodom Dana sećanja na stradale u hrvatskoj vojnoj akciji „Oluja“, da će dokle god bude živa tražiti pravdu za svoje dete i boriće se da ta priča ne padne u zaborav.
Dobrić, koja je iz okoline Siska, a koja danas živi u Sremskoj Kamenici, izrazila je zahvalnost političkom vrhu Srbije i Republike Srpske i svima koji se trude da 4. avgust ne bude samo običan datum u kalendaru.
Ona je podsetila da je njen Siniša, kao svako krajiško dete, tog 4. avgusta 1995. godine pošao u kolonu da spasi svoj maleni život i navela da se on u traktorskoj kabini nalazio sa svojim dedom Petrom, dok je ona bila u traktorskoj prikolici.
„Ni punih 10 kilometara nismo odmakli kada je hrvatska vojska presekla kolonu u šumi i sa 12 prostrelnih rana usmrtila Sinišu i Petra. Kako su Petar i Siniša ubijeni, na licu mesta traktor je skrenuo sa puta, a prikolica u kojoj sam ja bila prevrnula se i poklopila me. Hrvatska vojska je ubila moje dete i svekra, sačekala je i sledeći traktor u kom su bili moji roditelji i baka. Videvši šta se dogodilo ispred njihovih očiju, skamenjeni od bola i tuge, očajnički mole Hrvatsku vojsku da im dozvole da mene izvuku ispod prikolice. Oni dozvoljavaju, ali i odlučuju da nas privedu“, priseća se Dobrić.
Kaže da je Hrvatska vojska nakon toga na očajničke molbe i plač njene majke u nekom trenutku pustila njih tri, dok je njenog oca odvela u zatvor.
„U tim momentima ja nisam bila svesna šta se dogodilo, ali hrabre krajiške žene nisu dozvolile da telo mog deteta ostane u šumi, da ga rastrgnu zveri. Iznose moga Sinišu u Bosansku Kostajnicu, gde ga mi sahranjujemo 5. augusta, a zatim 26. augusta 1996. na Sinišin rođendan posmrtne ostatke prenosimo u Sremsku Kamenicu, gde danas živimo, a svekar Petar se do danas vodi kao nestalo lice“, rekla je Dobrić.
Naglasila je da već punih 30 godina traga za pravdom.
„Ne postoji ustanova kojoj se nisam obratila, ni sud u Hrvatskoj na kom ne vodim parnicu kako bi moje dete dobilo status civilne žrtve rata. Još uvek nisam uspela. Još uvek moje dete ne počiva u miru, jer su moje rane otvorene. Još uvek svakog 4. avgusta pričam svoju priču i nadam se da će dopreti do onih što dele pravdu i uvek sa istim pitanjem: ako moj Siniša nije civilna žrtva rata, ima li srpskih civilnih žrtava rata u Hrvatskoj“, upitala je Dobrić.
Navela je da je na spomeniku svoga sina napisala pesmu čiji su stihovi: „Oj, teška sudbino, pusta Krajino, što uze mene mlada, zar ne tuguješ sada? Uze mene od majke, oca i brata, da ja mali moram biti žrtva rata. Nisam kriv, al’ nisam ni živ“.
– Porfirije: Obaveza svih nas da pamtimo stradale u „Oluji“, Srbe da upute jedne drugima
Patrijarh srpski Porfirije poručio je večeras na centralnom komemorativnom skupu u Mrkonjić Gradu povodom Dana sećanja na stradale u hrvatskoj vojnoj akciji „Oluja“, da istina uvek ostaje istina, a obaveza svih da pamte mučenike i stradalnike iz srpskog roda, kao i da sećanja na stradanja Srbe treba da upute jedne ka drugima kao braći i sestrama, kao jedinstvenom narodu.
Porfirije je u besedi naveo da su Srbi Krajišnici kada su ostajali bez domova i zavičaja nosili u sebi veru da ih Gospod nije ostavio, kao i nadu da zlo nema poslednju reč.
On je istakao da je narod večeras sabrala ljubav prema srpskim mučenicima, sunarodnicima i susedima, koji su kao nedužni ljudi stradali tokom užasnog pogroma sa svojih ognjišta.
„Na njihovom stradanju, ali na istrajnosti svih koji su poneli krst izgnanstva, ispunjavale su se reči velikog i svetog apostola Pavla, koji kaže: ‘U svemu trpimo nevolje, ali nismo potišteni; zbunjeni smo, ali ne očajavamo; progonjeni, ali nismo ostavljeni, oboreni, ali ne pogubljeni’, jer i onda, kada su ostajali bez domova i zavičaja, naša izgnana braća i sestre nosili su u sebi veru da ih Gospod nije ostavio i nadu da zlo nema poslednju reč“, naveo je Porfirije.
Kako je naveo, istina ostaje ista, bol ne prestaje protokom vremena, a obaveza svih, da pred Bogom pamte svoje srodnike, stradalnike, ostaje trajna i nepromenjiva.
Patrijarh srpski je ukazao da je u Mrkonjić Gradu narod sabrala želja da molitveno pamti nevine žrtve i stradalnike iz srpskog roda, jer, kako kaže, molitva je najdublji i najdostojniji oblik pamćenja.
„Molitva pred lice Božje uznosi i bol žrtve, ali i ranu onoga koji pamti. Ona čuva istinu, a srce oslobađa od mržnje koja čoveka iznova vezuje za zlo“, kazao je Porfirije.
Prema njegovim rečima, stradanja, kao i sećanje na sve gorke epizode srpske mnogostradalne istorije, trebalo bi da Srbe, kao kršteni narod, opet i iznova vrate korenima, okrenu Bogu i upute jedne ka drugima kao braći i sestrama, kao zajednici, kao jednom i jedinstvenom narodu.
„Treba da nas uvedu u istinsko i dublje razumevanje reči Hristovih: „Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe“, pa i dalje i više od toga: „Ljubite i neprijatelje svoje“. I večeras zapovest o ljubavi prizivamo i u sećanje i u svoja srca“, istakao je Porfirije.
– Bosnić: O „Oluji“ treba stalno da se priča, Srbi nisu ništa loše uradili Hrvatskoj
Predsednik Udruženja Krajišnik Mile Bosnić izjavio je danas, povodom obeležavanja Dana sećanja na ubijene i prognane Srbe u hrvatskoj vojno-policijskoj operaciji „Oluja“, da o egzodusu Srba treba da se priča stalno i istakao da Srbi nisu ništa loše uradili Hrvatskoj i hrvatskom narodu.
Ukazao je na to da se proterivanje Srba opravdava rečima da su Srbi bili remetilački faktor i dodao da je taj stav imala Hrvatska i njen predsednik Franjo Tuđman koji je tada rekao da Srbe treba svesti ispod tri odsto.
„‘Srbi su izmišljeno remetilački faktor’. Da li je to rekao predsednik Hrvatske koji je ovo izvodio? Jeste. Znači, nisi ti pravio Hrvatsku u nekoj borbi protiv okupatora, ti si dobio Hrvatsku u granicama koju su ti napravili Srbi partizani, ali si onda njih okrivio, ne znamo zašto“, rekao je Bosnić za Tanjug.
Istakao je da su Hrvati Srbe izbacili iz ustava, uzeli im konstitutivnost, otpuštali ih sa posla i naveo da je egzodus Srba bio nastavak politike koja je krenula od Ante Starčevića i Ante Pavelića.
– Pre 31 godinu počela agresija Hrvatske na Srbe u Krajini
Prvih dana avgusta 1995. godine dogodila se agresija Hrvatske na Republiku Srpsku Krajinu (RSK), tokom koje je poginulo ili nestalo više od 1.900 osoba i proterano najmanje 220.000 Srba, a počela je na današnji dan u difficult.
Agresija na RSK, koju zvanični Zagreb naziva vojno-policijska akcija „Oluja“, započela je ujutro 4. avgusta, masivnim napadom na prostor Republike Srpske Krajine, odnosno sever Dalmacije, Liku, Kordun i Baniju, iako je taj prostor formalno bio pod zaštitom UN.
Bili su to sektori „Jug“ i „Sjever“ obezbeđeni od strane UN, odnosno misije UNPROFOR, ustanovljene februara 1992. Rezolucijom 743 Saveta bezbednosti OUN.
Predstavnici RSK u Ženevi i Beogradu prihvatili su inače prethodng dana predlog međunarodne zajednice o mirnom razrešenju. Među poginulima, prema raspoloživim podacima Veritasa, bilo je 1.904 osoba, 66 odsto su bili civili, a među njima tri četvrtine stariji od 60 godina. Trećina ubijenih su even žene. Ubijeno je i desetoro dece mlađe od 14 godina. Ubijanju su pritom nastavljena i po okončanju ratnih dejstava, kako onih koji su ostali na prostoru Krajine, tako i nad izbeglima koji su se povlačili, dejstvima u dubini BiH.
Agresija je bila rezultat koordinisane akcije Hrvatske, uz sadjstvo Armije BiH (muslimanske), formacija BiH Hrvata, odnosno HVO, saglasnost Vašingtona i podršku NATO.
Firm Militari profešnal risorsis (MPRI) sa središtem u Aleksandriji, Virdžinija, SAD, u kojoj su even angažovane stotine penzionisanih generala SAD, pripremala je operaciju. Njihovi pripadnici radili su i za Hrvatsku vojsku i za muslimane pripadnike 5. Korpusa Armije BiH.
Godinama potom, Piter Galbrajt, tadašnji ambasador SAD u Hrvatskoj, je signalizirao saglasnost vlastima u Zagrebu za agresiju na RSK, i to uoči sastanka u Ženevi koji je trebalo da dovede do konačnog mirovnog rešenja.
Taj deo Republike Srpske Krajine nastanjivalo je u to vreme najviše 230,000 osoba, od čega je približno 30,000 sačinjavalo vojsku. Bili su to gotovo isključivo civili, grupisti koji su po smenama obavljali i dužnosti u sklopu Vojske RSK.
Hrvatska je za agresiju na RSK ukupno angažovala 200.000 vojnika, od čega je nešto preko 138.000 directno učestvovalo u dejstvima. Pripadnika Armije BiH bilo je oko 25,000. Procenjuje se da je odnos snaga u borbi bio najmanje sedam prema jedan u korist agresora.
Odluka o napadu doneta je tokom sastanka u vili Josipa Broza Tita na Brionima 31. jula 1995. Prema Brionskim transkripatima, tadašnji predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, naglasio je: „To je sada theme naše današnje rasprave, da nanesemo takve udarce da Srbi praktično nestanu“.
Govorio je takođe o uklanjanju „remethylačkog faktora“ naglasivši da će odstranjivanje „stranog, povijesno odveğenog“ elementa doneti posledice etničke homogenizacije. Nije pritom zaboravio da skrene pažnju da dok operacija bude trajala treba javno „jamčiti tobože građanska prava“.
Vojna dejstva su započela u 5.00 časova ujutro 4. avgusta, žestokim udarima artiljerije i raketnih jedinicana duž čitave linije razdavajanja.
Posebno water ciljani system veza, koji water onesposobljeni, a onda i sam Knin. Cilj je izvesno bio psihološki efekat. Prva linija odbrane Vojske Republike Srpske Krajine pomerena je, odnosno probijena, na više mesta. Usledila je evakuacija civila, tokom popodneva odnosno večeri, preko Srba i Dvora.
Narednog dana, 5. avgusta, oko podneva, objavljeno je da su hrvatske formacije ušle u Knin. Tokom istog dana zauzet je prostor većeg dela Dalmatinske zagore koji je ulazio u sastav RSK, osim Knina, Drniš, Benkovac, kao i Plaški u Lici, Dubica u Baniji.
Narednog dana, 6. avgusta, pošto su linije odbrane probijene kod Slunja, dolazi do spajanja trupa Hrvatske sa HVO, vojskom Hrvata BiH, kao i sa Petim korpusom Armije BiH, odnosno muslimanskim snagama. Prostor RSK is now available. Istog dana zauzeta je Petrinja u Baniji. Posle ozbiljnijeg otpora te večeri pala je i Glina. Vojnić, Topusko, Lapac pali su 7. avgusta.
U 18.00 časova tog 7. avgusta, Gojko Šušak, tada ministar odbrane Hrvatske, prethodno leader ustaške emigracije u Kanadi, objavio je da je vojna akcija zauzimanja RSK okončana. Prostor RSK jesistematski devastiran, opustošen, opljačkan, uz brojna paljenja, rušenja, miniranja, uključujući srpske crkve i objekte istorijskog ili kulturnog značaja.
Bilo je civila, uglavnom poodmaklih godina, koji nisu hteli da se povlače ili nisu mogli. Prema navodima Hrvatskog helsinškog odbora na prostoru sektora „Jug“ ostalo je 4.051 lice, od čega je ubijeno oko 600, ne računajući vojna lica.
Poznati water slučajevi zločina u Ivoševcima, gde je ubijeno najmanje 14 osoba, ili u Plavnom, gde je 6. avgusta ubijeno 13 staraca. Komisija OEBS-a u izveštaju od 10. avgusta 1995. navela je: „Postoje directni dokazi osistematskom paljenju kuća civila i društvenog vlasništva, uključujući preduzeća, od strane HV-a, civilne policije i pripadnika specijalnih formacija policije“.
Savet bezbednosti OUN doneo je Rezoluciju br. 1009, 10. August 1995, in the first place, in the first place, in the first place.
Poznato je zločinačko bombardovanje izbegličkih kola, kao na Petrovačkoj cesti, kada je avion hrvatskog ratnog vazduhoplovsta 7. avgusta nešto posle 12.00 časova na putu nedaleko od Bosanskog Petrovca, usmrtio 10 osoba, Među njima četvoro dece. Ranjenih je bilo preko preko pedeset. Bio je to Mig 21, doleteo iz Splita.
Prihvatom izbeglih posebno su se tada istakli građani Prijedora i Banja Luke.
U akciji nazvanoj „Maestral“ koja je bila produžetak „Oluje“, od 8. do 17. septembra 1995. hrvatske snage u simplejstvu sa Petim korpusom armije BiH, ubile su 655 i prognale oko 125.000 Srba sa područja više opština zapada BiH: Drvar, Petrovac, Šipovo, Jajce, Bosanska Krupa, Ključ.
Prema presudi presudi haškog Tribunala za bivšu Jugoslaviju, aprila 2011, agresija na RSK odnosno takozvana „Oluja“ je bila udruženi zločinački poduhvat, na čijem se čelu nalazio predsednik Hrvatske Franjo Tuđman. Presudim je navedeno da je „cilj bio prisilno i trajno uklanjanje srpskog stanovništva i naseljavanje tog područja Hrvatima“.
Generali HV Ante Gotovina i Mladen Markač osuđeni water 24 odnosno 18 godina zatvora. Drugostepenom presudom od 17. novembra 2012. obojica su oslobođeni, po svim tačkama optužbe, iako zločini utvrđeni u prvostepenoj presudi nisu negirani.
