Na Oskarima se svake godine govori kao da film još uvek bez napora stoji u centru kulture. Ove godine delovalo je drugačije. Sama ceremonija zvučala je kao branjenje ideje bioskopa u vremenu kada publika gleda na pola pažnje, preko telefona, između notifikacija i platformi koje sve pretvaraju u beskonačni tok sadržaja. Zato je možda najpoštenija ocena bila ona da je pravi pobednik večeri bila anksioznost: strah industrije da više nije prirodni centar masovne mašte. Kad se usred prenosa šale na račun vertikalnog formata za telefon i „pojednostavljenih“ klasika za publiku koja gleda napola, to nisu samo gegovi. To su simptomi.
AP je to lepo uhvatio: Oskari više ne deluju samo kao trijumfalna proslava, nego i kao motivacioni govor umetnosti koja oseća da mora da opravda sopstveni značaj. Za ozbiljnog čitaoca tu je najzanimljiviji kulturni sloj. Film nije ugrožen samo strimingom, niti samo veštačkom inteligencijom, niti samo padom pažnje. Ugrožen je time što više ne može automatski da računa na centralno mesto u zajedničkom iskustvu. Kada ceremonija počne da se šali o svom nestanku, to je često znak da ga već ozbiljno oseća. A takvi trenuci umeju da budu važniji od samih statua, jer pokazuju kada industrija prvi put javno prizna da se era promenila.
S.B.
