Kad govorim o istoriji novinarstva u Srbiji, uvek krećem od jedne važne istine: srpska štampa je rođena iz potrebe da se narod informiše i poveže, često i onda kada država još nije imala stabilne institucije. Zato prvi koraci nisu samo priča o redakcijama, već o jeziku, pismenosti, politici i hrabrosti da se vest izgovori naglas.
Najraniji trag vodi u Beč. Prema podacima Kongresne biblioteke, prve novine na srpskom jeziku bile su „Serbskija novini”, pokrenute u 1791. u Beču, u izdavačkom poduhvatu braće Georgija i Publija Markidesa Pulja, a kao datum prvog broja navodi se 14. mart 1791. (po starom kalendaru). Taj list je bio prozor u svet za srpsku čitalačku publiku u Habzburškoj monarhiji, u doba kada su informacije putovale sporo, ali su menjale sve. Nekoliko decenija kasnije, u istom Beču, 13. avgusta 1813. izlazi list koji se u pojedinim pregledima navodi kao prva srpska dnevna novina – znak da je publika već tražila ritam „svakog dana”, a ne povremeni izveštaj.
U samoj Kneževini Srbiji prelomni trenutak je precizno dokumentovan: „Novine srbske” izlaze u Kragujevcu 5. januara 1834. (odnosno 17. januara po novom kalendaru), štampane u Knjaževsko-srpskoj pečatnji, a urednik je Dimitrije Davidović. Narodna biblioteka Srbije beleži i ključne podatke o tom listu: tiraž od oko 300 primeraka i preseljenje redakcije u Beograd 1835., kao i kasnije promene naziva – 1845. „Srbske novine”, a 1869. „Srpske novine”; list je obnovljen kao dnevni 1873. Taj okvir je važan jer pokazuje kako se država uči javnosti: od zvaničnih vesti i prevedenih izveštaja do oglasa, kulture i onog prvog osećaja da novine nisu samo papir, nego navika.
U drugoj polovini 19. veka novinarstvo dobija oštrinu i političku težinu. Digitalna biblioteka „Pretraživa” beleži da je list „Zastava”, koji je pokrenuo i dugo uređivao dr Svetozar Miletić, izašao u Pešti 9/21. februara 1866, a prvi broj štampan u Novom Sadu 1. juna 1867. – i postao jedna od najuticajnijih tribina srpskog političkog života. To je period kada novine prestaju da budu samo izveštaj, a postaju argument.
Na početku 20. veka stiže profesionalizacija dnevne štampe. „Politika” izlazi prvi put 25. januara 1904. u Beogradu; Pošta Srbije u svom jubilejnom opisu navodi i detalje koji zvuče kao filmski kadar: prvi broj na četiri strane, u tiražu 2.450 primeraka, po ceni od pet para, uz ulične prodavce koji viču naslov novog lista. Paralelno jača i konkurencija: „Pretraživa” navodi da je „Pravda” izlazila u Beogradu od 1904. do 1941., a da je osnivač bio Pavle Marinković, dok je prvi urednik bio Stevan Petrović. U međuratnom razdoblju pojavljuje se i dnevni list „Vreme”, pokrenut u Beogradu 18. decembra 1921., sa osnivačem Kostom Lukovićem i urednikom Boškom Bogdanovićem. To su godine kada se formiraju rubrike, feljtoni, reportaža i intervju kao „žanrovi poverenja”.
Ulazak radija menja pravila brzine. Redovno emitovanje Radio Beograda počinje 24. marta 1929., a kao prvo ime spikera često se navodi Jelena Bilbija, sa rečenicom koja je postala deo medijske mitologije: „Ovde Radio Beograd”. U isto vreme jača i politička štampa: list „Borba” pokrenut je u Zagrebu 19. februara 1922., uz urednike Đuru Cvijića i Kamila Horvatina, a biva zabranjen u atmosferi diktature početkom 1929.
Drugi svetski rat otvara novu stranicu agencijskog novinarstva: prema svedočenjima i istorijskim pregledima koje objavljuje sam Tanjug, agencija je osnovana u Jajcu 5. novembra 1943., a kao prvi direktor se navodi Vladislav Sl. Ribnikar, dok se u najranijoj redakciji pominju i imena poput Moše Pijade i Jare Ribnikar. Posle rata dolazi televizija: početak televizijskog medija u Srbiji često se vezuje za 23. avgust 1958., kada je sa Beogradskog sajma emitovan probni program Televizije Beograd.
Savremena epoha počinje krajem osamdesetih i početkom devedesetih, kada se otvaraju prostori za nezavisne redakcije: Radio B92 je osnovan 15. maja 1989. , a nedeljnik „Vreme” izlazi sa prvim brojem 29. oktobra 1990. Devedesete su istovremeno i vreme pritisaka i zakonskih preokreta: analiza medijskih reformi beleži da je Zakon o javnom informisanju donet 21. oktobra 1998. i da je snažno oblikovao medijski prostor tog doba. Posle 2000. ulazimo u digitalno novinarstvo, portale i društvene mreže, ali osnovno pitanje ostaje isto kao 1791: ko prvi donosi vest – i ko sme da je proveri.
Kada se sve sabere, istorija srpskog novinarstva je stalna borba između brzine i tačnosti, između vlasti i javnosti, između senzacije i smisla. Najbolji trenuci uvek pripadaju onima koji su umeli da objasne svet jasno, pošteno i dovoljno hrabro da ostane zapisano.
S.B.
