Na sportskom planu, godina koja je ostala iza nas pamtiće se po tišini tamo gde je Srbija navikla na slavlje. U pet najpraćenijih kolektivnih sportova, u obe konkurencije, nije osvojena nijedna medalja. Suva statistika, ali i porazna poruka. Bez potrebe za dubljom analizom – rezultat govori sam za sebe.
Ipak, 2026. (ili predstojeća sezona) nosi jednu jasnu šansu da se narativ promeni. Vaterpolo reprezentacija Srbije od 10. do 25. januara biće domaćin Evropskog prvenstva u Beogradu. Arena, domaći teren, tradicija, iskustvo – sve je na našoj strani. Osim kontinuiteta rezultata na velikim takmičenjima van Olimpijskih igara.
Jer, kada se izuzmu olimpijski turniri, na kojima je Srbija u Riju, Tokiju i Parizu pokazala šampionski DNK, ostaje zabrinjavajuća činjenica: poslednja medalja na Evropskim i Svetskim prvenstvima osvojena je još 2018. godine u Barseloni. Predug period za reprezentaciju tog renomea.
I sami igrači su svesni problema. Izjave Nikole Jakšića posle neuspeha na Svetskom prvenstvu jasno su pokazale razočaranje, ali i samokritiku koja odavno nije bila ovako otvorena. Slično je reagovao i selektor Uroš Stevanović, bez uvijanja i diplomatskih fraza, nazivajući pristup – sramnim.
Zato je ovo prvenstvo više od turnira. Ovo je test karaktera, kontinuiteta i spremnosti da se prekine ciklus u kojem Srbija blista samo svake četiri godine. Bolju priliku – kod kuće, u januaru, pred svojom publikom – teško da ćemo uskoro imati.
