Uprkos daleko povoljnijem terminu, idealnim vremenskim uslovima i dolasku jedne od najatraktivnijih evropskih selekcija, okršaj Srbije i Holandije u drugom kolu Lige nacija ponovo je razotkrio zabrinjavajući trend i poražavajuće nisku posetu na stadionu „Rajko Mitić“.
Brojka od oko 15.000 gledalaca na beogradskom stadionu predstavlja brojčano poboljšanje u odnosu na skromnih 5.500 navijača sa otvaranja takmičenja protiv Grčke, ali u suštinskom smislu predstavlja novu potvrdu duboke krize poverenja na relaciji fudbalska reprezentacija – publika. Činjenica da je značajan procenat prisutnih činio organizovani dolazak dece iz škola fudbala širom Srbije dodatno oslikava izostanak interesovanja prosečnog odraslog ljubitelja sporta. Dolazak Veljka Paunovića na klupu, čoveka koji je godinama priželjkivan kao spasilac i strateg sa šampionskim genom sa Novog Zelanda, nije bio dovoljan impuls da se razbije višegodišnja apatija i stvori neophodan reprezentativni kult.
Ovaj fenomen pokreće i šire pitanje o sportskom identitetu nacije koja sebe rado doživljava kao strastveno fudbalsku. Čini se da je ovdašnja publika primarno usmerena na rezultat i da reakcija dolazi isključivo u trenucima velikih uspeha ili kriznih inata, dok izostaje sistemska podrška nacionalnom timu u procesima rekonstrukcije. Čak ni magnet kakav predstavljaju zvezde holandskog tima i pojava Ćavija Ernandeza u ulozi selektora „Lala“ nisu uspeli da privuku navijače. Jedini vedriji vizuelni i zvučni detalj na tribinama pružila je grupa od oko 300 holandskih pristalica, čiji je narandžasti kolorit poslužio kao opomena o tome kako se i u gostima voli i prati nacionalni tim.
M.M.
