Da je Juventus na poluvremenu vodio sa dva razlike, niko ne bi imao pravo da se buni. A gubio je – 0:1. I to je savršena slika večeri u kojoj je Stara dama pokazala koliko su fudbalski zakoni nemilosrdni prema onima koji ih ignorišu.
Već u ranoj fazi meča bilo je jasno da Leče nema odgovor na pritisak domaćina. Šanse su se nizale: Jildizov centaršut, Dejvidov udarac glavom, Falkoneova odbrana uz pomoć stative i gol-linije – lopta jednostavno nije htela unutra. Bio je to prvi znak da Fortuna te večeri nije obukla crno-belo.
Kako to obično biva, kazna je stigla u najgorem trenutku. U drugom minutu nadoknade prvog poluvremena, posle niza promašaja i jedne kardinalne greške Lokatelija, Lamek Banda je iskoristio poklon i jedinim udarcem Lećea u okvir gola šokirao Torino. Paranormalno, ali fudbalski potpuno logično.
Juventus se brzo vratio. Ulazak Žegrove doneo je živost, Jildiz je zapretio, a Mekenijev pogodak u 50. minutu vratio je stvari na početak. Stadion je osetio preokret. A onda – trenutak koji će se pamtiti.
U 66. minutu, posle igranja rukom Kabu, sudija je pokazao na belu tačku. Loptu je uzeo Džonatan Dejvid. I umesto sigurnosti – lakrdija. Panenka izvedena bez ideje, bez samopouzdanja, bez osećaja. Falkone je nogom odbranio, a Juventus je ostao bez pobede.
Do kraja – opsada. Udarci, korneri, posed (72:28) ali i još jedna stativa Jildiza u nadoknadi. Poruka je bila jasna: sa sudbinom nema poigravanja.
