Priroda je milionima godina stvarala pse i mačke po potpuno različitim pravilima. Jedni su razvijani za trčanje, izdržljivost i gonjenje, drugi za prikradanje, precizan napad i sasvim drukčiji oblik telesne ekonomije. Pa ipak, kako piše Science et Vie, ljudi su u relativno kratkom periodu uzgoja uspeli da kod mnogih domaćih rasa proizvedu neobičnu konvergenciju: psi i mačke počinju da liče jedni na druge više nego što liče sopstvenim divljim precima. U tekstu se poziva na istraživanja morfologije lobanja i pokazuje da je selekcija vođena estetikom dovela do iznenađujuće sličnih oblika njuške, glave i izraza lica. Drugim rečima, ne približava ih evolucija prirode, nego ljudski ukus.
To približavanje, međutim, nije bez cene. Science et Vie jasno podseća da ista estetska logika koja pravi “neodoljive” kratke njuške, okrugle glave i bebi-izgled često istovremeno proizvodi zdravstvene probleme. Brachicefalne rase pasa i mačaka mogu imati poteškoće sa disanjem, neurologijom, termoregulacijom i rađanjem. Čovek, dakle, ne stvara samo novi izgled; stvara i novo opterećenje organizmu koji to telo mora da nosi. Tu se cela priča premešta iz sfere slatkog u sferu odgovornosti. Nije više dovoljno reći da je nešto lepo ili simpatično, jer pitanje odmah postaje: po koju cenu za samu životinju?
Možda baš zato ova tema tako lako ostaje u glavi. Ona izgleda kao priča o kućnim ljubimcima, a u suštini je priča o ljudima. O tome kako ukus ume da bude jači od biologije, i kako se pod krinkom ljubavi ponekad zapravo gaji deformacija koja je dovoljno dugo predstavljana kao šarm. Kada pas i mačka počnu da se približavaju po obrisima lica zato što smo ih gurali ka istom idealu umiljatosti, onda je jasno da više ne govorimo samo o uzgoju. Govorimo o vrlo ljudskoj potrebi da prirodu prepravi prema sopstvenom emotivnom ukusu. A priroda to, kao i obično, na kraju naplati telom onih koji nisu birali.
S.B.
