Kad neko kaže “klonirao sam mačku”, zvuči kao naučna fantastika. Nešnal Džiografik opisuje priču Keli Anderson, koja je posle iznenadne smrti ragdol mačke Čai (imala je 5 godina) pokrenula proces kloniranja – prvo za oko 25.000 dolara, dok se danas pominju i cene oko 50.000.
Ali ključna rečenica cele teme glasi: klon nije “povratak”, nego genetski blizanac rođen u drugim okolnostima. Postupak je kompleksan (nije “štampač”): radi se o prebacivanju jedra ćelije u jajnu ćeliju i implantaciji u surogat majku, uz realnost da mnogi embrioni ne uspeju – NatGeo navodi i podatak o studiji koja je zabeležila uspešnost do 16%.
Šta onda dobijate? Najčešće vrlo sličan izgled i delove temperamenta (aktivnost, druželjubivost), ali osobine koje se uče kroz iskustvo – strahovi, navike, “sitne čudne fore” – mogu da odu u potpuno drugom smeru. Profesor Džejms Serpel (Univerzitet Pensilvanije) u NatGeu pravi jasnu paralelu: identični blizanci imaju istu DNK, pa ipak odrastaju u dve različite ličnosti.
U praksi to znači: kloniranje može da ublaži tugu nekome ko želi “nešto nalik”, ali marketing priče o “istom ljubimcu” su klizav teren. I postoji i etički sloj: koliko surogat životinja prolazi kroz neuspele implantacije, koliko mladunaca bude deformisano, i gde je granica kada emocija kupca postane industrija? NatGeo otvoreno podseća da nauka ume, ali ne obećava čudo.
S.B.
