Nekada je lični ukus nastajao sporo. Iz časopisa, iz izloga, iz razgovora, iz promašenih kupovina, iz ploča koje je neko pozajmio i filmova koje smo slučajno uhvatili na televiziji. Danas se čini da ukus sve češće stiže već zapakovan: algoritam predloži pesmu, seriju, cipele, boju kuhinje, letnju haljinu, knjigu i restoran. I sve to deluje kao naš izbor, dok se ne zapitamo ko ga je prvi gurnuo pred nas.
Guardian je pisao o pitanju koje sve češće muči ljude u eri društvenih mreža: da li nam se nešto zaista dopada ili smo samo dovoljno puta videli da bi nam postalo blisko. U tekstu se pominje i povratak analognih navika među mlađima — skice, vinil, film kamere, fizički predmeti i sve ono što traži sporiji odnos prema stvarima.
Ova tema je zanimljiva jer ne govori samo o internetu, već o svakodnevnom osećaju identiteta. Ako svi dobijamo slične preporuke, slične enterijere, slične frizure, slične recepte i slične liste „must have” stvari, pitanje ličnog ukusa odjednom postaje mnogo važnije nego što deluje. Možda je najveći luksuz danas upravo sposobnost da nam se nešto ne dopadne.
Kod nas se to vidi u modi, uređenju stanova, kafićima, dizajnu jelovnika, pa čak i u načinu fotografisanja hrane. Trendovi putuju brže nego ikad, ali baš zato originalnost postaje vrednija. Možda odgovor nije u potpunom bežanju od interneta, nego u malom predahu: prošetati, probati, pogledati uživo, izabrati bez skrolovanja. Ukus se ipak najbolje vežba kada se čovek vrati sebi.
S.B.
