Ernest Hemingvej je voleo imidž čoveka koji je uvek pribran: kratke rečenice, ribolov, boks, avantura. A onda mu se desila epizoda koja zvuči kao moderna noćna mora — gubitak „celog“ teksta u jednom potezu.
U decembru 1922. bio je mlad novinar i pisac u nastajanju. Njegova supruga Hedli spakovala je u kofer gotovo sve njegove rukopise, beleške i priče, čak i kopije, da mu ih donese. Na stanici u Parizu kofer je nestao. Godine rada su isparile u gužvi. Hemingvej je bio slomljen, ali se brzo pokazalo da je događaj u njemu pokrenuo nešto tvrđe od besa: disciplinu.
Od tada je pisao kao da se na papir ne sme osloniti previše. Ideja je bila jednostavna: priča mora da postoji i bez fascikle, u glavi i u navici da se sutra opet sedne i počne iznova. Zbog toga njegov stil deluje kao ogoljena istina — nema viška, nema ukrasa, sve stoji na kosturu radnje i osećaja.
Zanimljivo je koliko ova anegdota danas pogađa svakog ko je izgubio fajl, telefon ili „backup“ koji nije radio. Hemingvej nas uči nečemu nežnom: možeš da izgubiš materijal, ali ne moraš da izgubiš glas. U tom gubitku ima i utehe — jer posle njega ostaje samo ono što zaista umeš da ponoviš.
Možda je baš zato postao Hemingvej: ne zato što mu je sve išlo, nego zato što je, posle jednog kofera, naučio da se snaga gradi u ponovnom početku.
S.B
