Kloniranje kućnih ljubimaca već godinama lebdi između tuge, tehnologije i tržišta. Na prvi pogled, ideja deluje kao ispunjenje vrlo ljudske želje: da gubitak ne bude kraj i da pas ili mačka koji su obeležili nečiji život dobiju „nastavak”. Upravo tu mešavinu emocije i tehnike portugalaski Postal je pre nekoliko godina razložio na vrlo trezven način, a tema je u međuvremenu postala još zanimljivija jer tržište nije nestalo, već se učvrstilo. U tekstu se objašnjava da se ćelije uzimaju od živog ili nedavno uginulog ljubimca, da se njihov DNK prenosi u jajnu ćeliju kojoj je uklonjen genetski materijal, da se zatim stvara embrion i da se on prenosi u surogat-majku. Drugim rečima, iza romantične ideje „vraćanja ljubimca” stoji veoma konkretan biotehnološki i reproduktivni postupak.
Međutim, ključna stvar nije ni procedura ni cena, već zabluda da klon vraća istu jedinku. To nije tačno. Još u starijim primerima kloniranih mačaka pokazalo se da čak ni izgled ne mora da bude isti, jer na fenotip utiču i uslovi razvoja u materici, kao i epigenetski faktori. Stručnjaci koje citira Postal upravo na tome insistiraju: odnos između čoveka i ljubimca ne može da se umnoži, jer je građen iskustvom, navikama, situacijama, strahovima i malim svakodnevnim ritualima. Današnje komercijalne ponude to ni ne kriju sasvim: ViaGen trenutno navodi cenu od 50.000 dolara za kloniranje psa i isto toliko za mačku, dok je cena za konja 85.000 dolara, a sama kompanija ne obećava povratak iste ličnosti, nego genetsku repliku.
Upravo zato etički deo priče ostaje najvažniji. Kloniranje nije samo privatna odluka nekoga ko ne može da se pomiri sa gubitkom. Ono podrazumeva i čitav lanac reproduktivnih zahvata, surogat-graviditete i ponovljene postupke koji nisu stopostotno uspešni. Kada se tome doda i stara, teška dilema — da li je opravdano ulagati desetine hiljada u klon dok ogroman broj životinja čeka dom — postaje jasno zašto se ova tehnologija nikada neće svesti samo na sentimentalnu priču. Ona dira u samu predstavu o tome šta je jedinstvenost živog bića. I možda je baš tu njen najneprijatniji, ali i najiskreniji zaključak: ono što volimo kod ljubimca nije samo njegov DNK. To je čitava neponovljiva istorija jednog života, a istorija se ne klonira.
S.B.
