Istorija čoveka često napreduje ne kroz nova otkrića, nego kroz nova čitanja starih nalaza. Upravo to se dogodilo sa jednim od najupornijih sporova o neandertalcima. Smithsonian Magazine piše da su istraživači možda konačno razrešili gotovo osam decenija staru sumnju oko nalaza iz Lehringena u današnjoj Nemačkoj: 1948. amaterski arheolozi pronašli su kostur pravog slonolikog džina iz ledenog doba — 125.000 godina starog pravokljovog slona — sa drvenim kopljem dugim gotovo osam stopa zaglavljenim između rebara. Još tada je taj prizor mogao da promeni način na koji gledamo neandertalce, ali loša dokumentacija iskopavanja ostavila je prostor za skepsu.
Nova analiza, kako prenosi isti tekst, identifikovala je rezove na kostima koji podržavaju zaključak da je životinja zaista bila lovljena i raskomadana, a ne samo pronađena kao lešina. To je važno jer pravokljovi slon nije bio bilo kakav plen, već najveći kopneni sisar koji je ikada hodao Evropom. Ako su neandertalci uspevali da planski savladaju takvu životinju, onda priča o njima kao o sirovim sakupljačima ostataka sve teže opstaje. U tekstu se citira i arheolog Tomas Terberger, koji ocenjuje da nalaz predstavlja važan deo savremenog razumevanja neandertalaca kao strateških lovaca čije su veštine bile na nivou anatomskih modernih ljudi tog doba.
Za širu publiku ovo je zanimljivo jer menja jednu staru, gotovo filmsku predstavu o pračoveku. Umesto trapavog bića koje jedva preživljava na margini prirode, pojavljuje se slika organizovanih ljudi koji planiraju, koordiniraju i preuzimaju ogroman rizik da bi došli do velike količine hrane. Takav pomak nije samo naučna fusnota. On menja emocionalni odnos prema prošlosti. Kad se ispostavi da su neandertalci mogli da love životinju čije bi meso nahranilo čitavu grupu, onda više ne deluju kao slepa grana ljudske istorije. Deluju kao ozbiljni igrači jednog mnogo složenijeg sveta nego što smo im dugo dopuštali.
S.B.
