Postoje tekstovi koji ne nose veliku vest, ali savršeno hvataju svakodnevni život. Upravo takav je jučerašnji Tim Dowling u Guardianu, gde opisuje kako njegova žena i frizerka gotovo udruženo kreću u misiju spašavanja njegove kose. U tekstu se cela situacija razvija kao nežna porodična komedija o starenju, izgledu i tome kako tuđe ambicije za našu kosu umeju da budu veće od naših.
Najlepši deo takvih priča jeste to što su univerzalne. Nije ovde stvar samo u kosi, nego u onom dobro poznatom trenutku kada čovek dođe na rutinski tretman, a završi u nekoj vrsti mini-intervencije nad sopstvenim identitetom. Svi znaju kako izgleda kad drugi odluče da vi još niste spremni da pustite neku verziju sebe da ode.
Zato ova priča deluje toliko lagano i opuštajuće. Ona ne pokušava da bude velika, ali upravo time pogađa suštinu: porodica i frizer ponekad znaju da naprave mali savez protiv vašeg spokojnog prihvatanja ogledala. A to je već dovoljno da se čovek nasmeje i prepozna.
S.B.
