Kada govorimo o najstarijim ljudima, često zamišljamo alatke, lov, vatru i seobu. Ali možda je još važnije pitanje kako su se odnosili prema mrtvima. Način sahranjivanja govori o zajednici, osećaju, strahu, poštovanju i sposobnosti da se život shvati kao nešto više od pukog preživljavanja.
Phys.org je preneo rezultate istraživanja iz Afarske raseline u Etiopiji, gde su pronađeni ostaci Homo sapiensa stari oko 100.000 godina, među njima i kosti spaljene na visokim temperaturama. Istraživači navode da bi to moglo predstavljati najraniji poznati dokaz ljudskog kremiranja.
Ovakvo otkriće ne govori samo o vatri. Govori o ponašanju. Ako se zaista pokaže da su rani ljudi namerno spaljivali posmrtne ostatke, to znači da su imali neki oblik običaja, odnosa prema smrti ili praktične potrebe koja je bila dovoljno važna da se ponavlja. Nauka će, naravno, biti oprezna, jer spaljene kosti mogu nastati na više načina. Ali sam trag je izuzetno snažan.
Nalazi iz Etiopije uključuju i kamene alatke, životinjske fosile i podatke o tome kako su ljudi koristili prostor koji su oblikovale poplave drevne reke Avaš. Posebno je zanimljivo da istraživači naglašavaju važnost lokalnih vodnih uslova, a ne samo velikih klimatskih promena. Drugim rečima, život ljudi zavisio je od ritma konkretnog predela.
Kod nas se arheologija često voli kroz velike lokalitete, tvrđave i poznate kulture, ali ovakve vesti podsećaju da su najdublje priče čovečanstva mnogo starije od gradova. Pre zidina, pisma i države postojali su tragovi brige, straha, kretanja i prilagođavanja.
Kost spaljena pre 100.000 godina nije samo naučni podatak. Ona je pitanje upućeno kroz vreme: kada je čovek počeo da razmišlja o kraju života kao o nečemu što traži ritual?
S.B.
