Vest objavljena 15. marta otvara temu koja je mnogo veća od pukog „pregleda preko ekrana”. U istraživanju na više od 1.100 žena mlađih od 65 godina, kojima je od 2018. dijagnostikovan rak dojke, pokazalo se da su pacijentkinje koje su koristile telehealth bile 58% sklonije da se pridržavaju propisane endokrine terapije. To nije sitnica. Kod ovakvih terapija upravo istrajnost često pravi razliku između plana koji postoji na papiru i lečenja koje zaista daje pun efekat u stvarnom životu. Istraživači su pratili više od 8.350 poseta, a čak 77% ispitanica imalo je iskustvo sa telehealth pregledima.
Važno je, međutim, da se ne sklizne u prebrz optimizam. Isti izveštaj pokazuje i neugodnu stranu priče: pacijentkinje koje su koristile telehealth imale su u proseku 15% veće troškove iz svog džepa, dok su žene iz urbanih sredina i sa boljim pristupom infrastrukturi mnogo lakše koristile ovakav model nege. Drugim rečima, tehnologija može da olakša lečenje, ali samo ako zdravstveni sistem uspe da je učini dostupnom i pravednom, a ne rezervisanom za one koji već imaju dobru vezu, dobru mrežu i dobru polisu osiguranja.
Najzanimljivije u ovoj priči nije sama novina, nego ono što ona menja u ponašanju ljudi. Kada pacijentkinja lakše stigne do lekara, lakše postavlja pitanje, lakše prijavi nuspojavu i lakše ostane u kontaktu sa timom koji je vodi kroz terapiju. Telehealth, dakle, ne deluje kao magija, nego kao most. A u onkologiji je često baš most ono što nedostaje između dobre preporuke i stvarno sprovedenog lečenja.
S.B.
