Kada se govori o topljenju leda, većina ljudi instinktivno zamišlja sunce odozgo, topliji vazduh i površinu koja polako popušta. Ali jučerašnji tekst Focus Earth otvorio je mnogo zanimljiviji i ozbiljniji ugao: antarktički morski led nije počeo naglo da slabi samo zbog vazduha, već zato što je izgubio zaštitu iznutra, iz samog okeana ispod sebe. U središtu priče nalazi se sloj hladne vode koji naučnici nazivaju „Winter Water“. On je godinama delovao kao tampon-zona između površine i toplije, slanije dubinske vode. Dok je ta struktura bila stabilna, toplota iz dubine teže je dolazila do leda. A onda je sistem počeo da popušta.
Prema studiji na koju se Focus poziva, zasnovanoj na više od 109.000 mernih profila iz sezonski zaleđenog Južnog okeana, taj hladni zaštitni sloj se između 2005. i 2015. prosekno tanjio za oko 1,7 metara godišnje i ukupno izgubio oko petinu svoje debljine. Istovremeno se topla dubinska voda približavala površini, a njeno temperaturno maksimumsko jezgro dizalo se u proseku za 3,6 metara godišnje. Kada su 2015. došli snažni vetrovi i dodatno promešali more, zaštitna barijera je probijena, toplija voda je lakše stigla do donje strane leda i pad obima morskog leda postao je nagao. To objašnjava zašto je antarktički led posle 2015. tako iznenada izgubio stabilnost koja je ranije delovala gotovo paradoksalno u odnosu na Arktik.
Možda je najlepši detalj cele priče to što su podatke, uz autonomne robote, pomogli da prikupe i morski slonovi sa senzorima na telu. Njihovi zaroni dali su istraživačima dragocene informacije baš u delovima okeana do kojih je najteže doći. Tako je jedno od najvećih pitanja današnje klime delom razjašnjeno uz pomoć životinja koje su postale pokretne merne stanice. Focus Earth je tu temu juče sažeo u snažnu sliku: led ponekad ne izgubi bitku na površini, nego mnogo ranije ispod nje. A kada se jednom izgubi taj skriveni štit, posledice postanu vidljive svima.
S.B.
