SANKT PETERBURG – Istorija ih pamti kao tragične figure koje nisu uspele da spasu tri veka staru dinastiju Romanov, ali privatni spisi Nikolaja II i njegove supruge Aleksandre otkrivaju sasvim drugu stranu medalje. Njihov brak, koji je u očima javnosti delovao hladno i rezervisano, bio je zapravo ispunjen strašću i odanošću kakva se retko sreće u kraljevskim krugovima onog vremena.
Zabranjeni početak i „ljubav na prvi pogled“
Njihova priča počela je uprkos protivljenju obe porodice. Kada je nemačka princeza Alis od Hesena prvi put posetila ruski dvor, mladi carević Nikolaj se odmah zaljubio. Njegov otac, car Aleksandar III, želeo je snahu iz francuske kraljevske loze, dok je Alisina baka, moćna britanska kraljica Viktorija, strahovala od nestabilnosti u Rusiji.
Ipak, Nikolaj je bio nepokolebljiv. „Moj san je da se oženim Alis“, zapisao je u svom dnevniku. Nakon godina čekanja, par se venčao samo nekoliko dana nakon sahrane Nikolajevog oca, što su mnogi u Rusiji protumačili kao zloslutan znak.
„Sunčana“ i njen „Niki“
Ono što je ovaj par izdvajalo od ostalih evropskih vladara bila je njihova potreba za izolacijom. U potrazi za mirom, povukli su se u Aleksandrovsku palatu u Carskom Selu, gde su živeli gotovo građanskim životom, posvećeni svojoj deci – četiri velike kneginje i prestolonasledniku Alekseju.
Njihova korespondencija, koja je danas dostupna istoričarima, otkriva duboku emotivnu zavisnost. Čak i nakon dvadeset godina braka, pisali su jedno drugom po nekoliko puta dnevno. On nju je zvao „Sunny“ (Sunčana), dok je ona njega oslovljavala sa „moj dragi Niki“. U pismima su se potpisivali kao zaljubljeni tinejdžeri, razmenjujući reči podrške u trenucima kada je Rusija bila na ivici ponora.
Fatalna greška i zajednički kraj
Nažalost, upravo je ta zatvorenost i slepa odanost doprinela njihovom padu. Aleksandrina očajnička borba da spase sina Alekseja, koji je bolovao od hemofilije, uvela je u njihov život kontraverznog Raspućina. Nikolaj, želeći da sačuva mir svoje supruge, dopuštao je njen uticaj na državna pitanja, što je narod doživljavao kao slabost.
Čak i u poslednjim trenucima, nakon abdikacije i tokom zatočeništva u Sibiru, njihova veza nije popustila. Svedoci su tvrdili da su se u kući Ipatjeva, gde su proveli poslednje dane, stalno držali za ruke i tešili jedno drugo. U noći između 16. i 17. jula 1918. godine, porodica je pogubljena u podrumu kuće, čime je njihova zajednička sudbina zapečaćena onako kako su i živeli – nerazdvojni.
Nasleđe u pismima
Danas, pismo Nikolaja II i Aleksandre predstavljaju jedan od najznačajnijih istorijskih izvora za razumevanje privatnog života plemstva, ali i opomenu o tome kako lična sreća ponekad može biti u potpunom neskladu sa odgovornošću koju nosi kruna.
N.V.
Foto: Internet
