U Kataloniji postoji prizor koji istovremeno izgleda kao sport, ritual, pozorište i velika lekcija iz poverenja. Ljudi se okupe na trgu, formiraju široku osnovu, pa jedan po jedan počinju da se penju jedni drugima na ramena. Na kraju nastane ljudska kula, „castell”, visoka, krhka i impresivna, u kojoj svaka osoba mora da zna svoje mesto.
Associated Press je pisao o katalonskoj ljudskoj kuli formiranoj u Barseloni, u kojoj je učestvovalo više od 130 ljudi. Takve kule nisu samo atrakcija za turiste, već deo identiteta Katalonije, tradicija koja spaja ravnotežu, disciplinu, zajedništvo i hrabrost.
Ova tema je zanimljiva jer pokazuje koliko fizička kultura može da bude društvena. U mnogim sportovima pojedinac pokušava da bude najbolji, najbrži ili najjači. U castellu je drugačije: uspeh zavisi od toga da svi ostanu mirni, da osnova izdrži, da sredina ne zadrhti i da najmlađi, najlakši učesnik na vrhu ima poverenje u sve ispod sebe.
Kod nas se lako razume ta logika zajedničkog napora. Bilo da je reč o folkloru, veslanju, navijačkim koreografijama, šahovskoj ekipi ili seoskoj mobi, postoje trenuci u kojima pojedinac nije ništa bez grupe. Ljudska kula samo to prikazuje bukvalno, telom.
Najlepši deo ove tradicije je njena napetost. Dok kula raste, svi gledaju gore, ali prava snaga je dole, u gomili ljudi koji se ne vide jasno na fotografiji. Oni nose težinu, primaju pritisak i omogućavaju da se vrh uopšte pojavi.
Možda zato castell deluje toliko snažno: pokazuje da se visina ne postiže samo usponom, već i time koliko dobro neko ume da bude oslonac drugome.
S.B.
