U jeku najvažnije trke za titulu u poslednje dve decenije, severni London potresa nesvakidašnja situacija – čak deset fudbalera Arsenala povuklo se sa reprezentativnih obaveza, ostavljajući javnost u dilemi da li je reč o stvarnoj zdravstvenoj krizi ili suptilnom „gušenju“ obaveza prema državnim timovima.
Stariji ljubitelji fudbala setiće se vremena Ser Aleksa Fergusona i njegovog otvorenog neprijateljstva prema prijateljskim mečevima reprezentacija. Legendarni Škot je takve pauze nazivao gubljenjem vremena, često sugerišući svojim zvezdama da „osete bol“ kako bi ostali sveži za Old Traford. Danas, Mikel Arteta kao da prepisuje taj recept. Spisak onih koji su ostali u Londonu ili se ekspresno vratili zvuči kao „tim snova“: Saliba, Gabrijel, Timber, Inkapije, Rajs, Subimendi, Eze, Madueke, Trosar i Saka. Dvocifren broj prvotimaca prvog favorita za titulu iznenada je postao radno nesposoban za nacionalne selekcije.
Ipak, situacija nije crno-bela. Dok su povrede Ezea i Timbera dokumentovane i ozbiljnije prirode, a Madueke i Inkapije zaista pretrpeli udarce tokom mečeva, sumnju bude „slučajni“ bolovi nosilaca igre poput Salibe, Gabrijela ili Sake, koji su izneli finale Liga kupa protiv Sitija svih 90 minuta. Podatak da je Arsenal u poslednjih 17 nedelja odigrao 33 utakmice – uz samo Njukasl koji je bio opterećeniji – ide u prilog Arteti. Deklan Rajs je posle Leverkuzena izgledao kao čovek koji se bori za vazduh, a energetski pad protiv Sitija bio je vidljiv golim okom. Arsenal ne krije svoj makjavelistički pristup; cilj opravdava sredstva, a cilj je titula koja se čeka od 2004. godine, bez obzira na to šta o tome mislili selektori širom planete.
M.M.
