Ponekad za susret sa nečim neobičnim nije potrebno gledati prema horizontu. Dovoljno je spustiti pogled do trave. Na ostrvcetu Kalf ov Man, jugozapadno od ostrva Man, upravo se tamo krije jesenja predstava: gljive čije boje podsećaju na pažljivo složenu slikarsku paletu. Crveni, žuti i narandžasti klobuci nude sasvim drugačiji razlog za izlazak u prirodu. Nema velike pozornice, nema reflektora, a prizor ipak ume da zaustavi korak bolje nego najlepše uređeni izlog.
U novoj reportaži Gardijana, Tim Erl opisuje obilazak sa mikologom Nevom Kilkenijem, tokom kojeg je za dva dana pronađeno 18 vrsta voštanih gljiva. Time je udvostručen broj do tada zabeleženih vrsta te grupe na ostrvcetu. Među nalazima se našla i retka Hygrocybe spadicea, primećena kraj zečje rupe. Vest je zanimljiva upravo zato što pokazuje koliko novog može da se otkrije na prostoru koji na karti deluje sićušno. Poznata staza i poznat pejzaž ne znače da je sve već viđeno.
Širi značaj takvih travnjaka objašnjava i organizacija Manx Wildlife Trust. Na drugom lokalitetu, u rezervatu Kregans na glavnom ostrvu, tradicionalno održavani pašnjaci čuvaju naročito vredan svet gljiva. Reč je o zemljištu koje nije preoravano niti intenzivno đubreno, dok ispaša pomaže da trava ostane kratka. Među tamošnjim vrstama izdvajaju se gljive neobičnih naziva, poput balerine i ljubičastog korala. To nije isto mesto na kojem je nastala nova reportaža, ali lepo objašnjava zašto stručnjaci toliko pažnje posvećuju naizgled običnim zelenim površinama.
Za šetača je ovo poziv da promeni ritam posmatranja. Umesto da čitav izlet meri pređenim kilometrima, može da odvoji nekoliko minuta za jedan mali deo livade. Fotografija izbliza, zabeleženo mesto i datum često su zanimljiviji suvenir od ubrzane šetnje tokom koje je pogled stalno na telefonu. Ako postoji organizovano beleženje nalaza, fotografije mogu biti polazna tačka za razgovor sa poznavaocima. Ipak, sličnost sa slikom nije pouzdan način određivanja vrste, pa je za radoznalog početnika sasvim dovoljno da gljivu ostavi tamo gde raste.
U ovoj priči najlepša je mera otkrića: nešto može biti malo, tiho i gotovo skriveno, a da zaslužuje veliku pažnju. Ne treba nam svaki put daleko putovanje da bismo obnovili radoznalost. Nekad je dovoljno da u šetnji kroz prirodu zastanemo baš tamo gde bismo inače samo prošli. Jesen tada prestaje da bude samo doba opalog lišća i postaje sezona sitnih iznenađenja. Za jedno takvo otkriće nije potrebna korpa; mnogo korisniji su strpljenje, dobro oko i spremnost da se nekoliko koraka pređe malo sporije.
S.B.
Izvor: Postinfo
