Pošto smo ga videli kao pisca koji u „Kroz vasionu i vekove“ ume da od astronomije načini gotovo prisnu književnost, valja se vratiti u samo središte njegove nauke. Iza te blage, otmene rečenice stajao je jedan od najstrožih umova svoga doba, čovek koji nije želeo samo da se divi kosmosu nego da iz njega izvuče zakon. Milanković je znao da nauku učini lepom zato što ju je prethodno učinio čvrstom. A najveća čvrstina njegovog duha pokazala se upravo onda kada je pokušao da podvede pod račun nešto što je vekovima izgledalo previše veliko, promenljivo i maglovito da bi se moglo tačno obuhvatiti: klimatsku istoriju Zemlje.
U nauci s početka XX veka ledena doba nisu bila nepoznata pojava, ali njihov pravi mehanizam još nije bio razjašnjen. Paleoklimatologija je raspolagala tragovima starih zahlađenja i otapanja, ali je između geološkog zapisa i uzroka i dalje zjapio veliki jaz. Upravo tu Milankovićev rad postaje revolucionaran: on ne pristaje da se klima samo opisuje, nego traži da se objasni pomoću modela. U savremenoj oceni Andrea Bergera to je i razlog zbog kog Milanković nije tek naslednik stare astronomske teorije klime, već „otac paleoklimatskog modelovanja“ — prvi koji je dugoročne klimatske promene pokušao da izvede matematički, preko astronomskih parametara i njihove veze sa osunčavanjem Zemlje.
Osnova njegove zamisli bila je jednostavna po ideji, ali ogromna po posledicama. Zemlja se oko Sunca ne kreće u savršenom i večnom geometrijskom miru. Menja se oblik njene putanje, odnosno ekscentricitet; menja se ugao nagiba njene ose, odnosno obliquity ili nagib; menja se i sam smer te ose u prostoru, kroz precesiju, to sporo njihanje nalik zanosu čigre. NASA danas te tri promene sažima kao osnovne Milankovićeve cikluse: ekscentricitet utiče na oblik putanje i sezonske razlike u udaljenosti od Sunca, nagib ose menja jačinu godišnjih doba, a precesija pomera odnos godišnjih doba prema perihelu i afelu. Svaka od tih promena sama za sebe deluje sporo, ali zajedno stvaraju ritam koji traje desetinama i stotinama hiljada godina.
Milankovićev genije nije, međutim, bio samo u tome što je uočio te promene, nego u tome što je razumeo šta u njima zapravo treba pratiti. Nije mu bilo dovoljno da pita koliko Sunce u proseku greje Zemlju tokom godine. Njega je zanimalo gde i kada ta toplota pada, kako je raspoređena po geografskim širinama i godišnjim dobima, i kakve posledice to ima za opstanak snega i leda. Zato je posebnu težinu davao letnjem osunčavanju severnih širina: ako su leta na severu dovoljno hladna, sneg se ne istopi do kraja, led se gomila i polako se otvara put ka glacijaciji. Bergerov pregled pokazuje i da je Milanković upravo svojim pojmovima „kaloričkog leta“ i „kaloričke zime“ dao toj raspodeli pravo klimatološko značenje, što je bio veliki korak od puke astronomije ka stvarnoj nauci o klimi.
Odavde počinje deo njegove veličine koji se ne vidi odmah, jer nije slikovit nego mukotrpan. Milanković nije sam izračunavao sve dugoročne varijacije orbitalnih elemenata; koristio je rezultate nebeske mehanike svojih prethodnika, ali ih je, kako Berger precizira, sistematski upotrebljavao da izračuna „sekularni hod“ Sunčevog zračenja. Drugim rečima, pretvarao je astronomske promene u dug niz tabela, proračuna i odnosa iz kojih se moglo videti kako se osunčavanje menjalo kroz stotine hiljada godina. Taj posao tražio je upravo ono što je on imao u neobično visokoj meri: strpljenje, poverenje u broj i sposobnost da se ogromna vremenska prostranstva sabiju u preglednu matematičku formu. Tu se Milanković pokazuje kao graditelj teorije u najdoslovnijem smislu te reči.
Zato njegova teorija nije bila samo još jedna hipoteza o uzrocima ledenih doba. Ona je menjala prirodu same discipline. Umesto deskriptivne nauke, u kojoj se prošla klima rekonstruše iz tragova, Milanković je težio egzaktnoj nauci koja ume da izračuna zašto su se velike klimatske promene dogodile i kada je njihov ritam bio najverovatniji. Berger zato naglašava da je njegov doprinos upravo u tome što je pomoću astronomskih parametara i jednostavnog, ali stvarnog klimatskog modela pokušao da rekonstruiše klimu poslednjih stotina hiljada godina. U jednom drugom savremenom pregledu ističe se da je ta teorija postala jedna od najuticajnijih u nauci o klimi i da je snažno delovala na čitav niz disciplina Zemljinih nauka, iako je na punu potvrdu čekala više od pola veka.
Taj spoj matematičke preciznosti i široke vizije bio je revolucionaran i po tadašnjim merilima. Bergerov pregled iz 2021. podseća da je Milanković sa savremenicima kao što su Penk, Brikner, Kopen i Vegener mogao da pokaže kako se njegova „matematička klima“ dobro uklapa u tada dostupnu geološku rekonstrukciju klimatske prošlosti. To je bio prvi veliki trenutak kada jedna stroga insolaciona kriva nije više stajala sama, nego je počela da razgovara sa geologijom. Istovremeno, kasniji geološki radovi podsećaju da je upravo zbog te širine njegovo delo snažno uticalo i na razvoj astronomske vremenske skale, paleoklimatologije i čak na jačanje poverenja u kontinentalni drift. Nauka je, ukratko, pred sobom dobila sistem koji nije spajao samo nebo i klimu, nego i više razdvojenih disciplina Zemlje.
Milankovićev pogled nije se, pritom, zaustavio na Zemlji. Jedna od lepih i često potcenjenih osobina njegovog rada jeste to što je klimatski problem od početka video planetarno. Zvanična bibliografska građa SANU pokazuje da je još 1914. objavio rad o smanjenju toplotnog odavanja Marsove atmosfere, 1916. „Ispitivanja o klimi planete Marsa“, a 1926. i rad o termičkoj konstituciji planetarnih atmosfera. To znači da njegov interes za klimu nije bio lokalna meteorološka tema, nego deo šire kosmičke fizike: Zemlja je za njega bila najbliži i najvažniji slučaj, ali ne i jedini. I u tome se vidi širina njegove naučne imaginacije — um koji ume da objasni ledena doba ne odvaja našu planetu od ostatka Sunčevog sistema, nego je smešta u isti veliki fizički poredak.
Tokom tridesetih godina taj rad je postajao sve sabraniji i monumentalniji. Bibliografski tragovi pokazuju jasan niz: „Astronomska teorija sekularnih varijacija klime“ iz 1931, zatim „Novi rezultati astronomske teorije klimatskih promena“ iz 1937. i nemački rad „Neue Ergebnisse der astronomischen Theorie der Klimaschwankungen“ iz 1938. godine. To više nisu bile samo prethodnice ili probni mostovi, nego koraci ka velikoj sintezi. U isto vreme, Matematički institut SANU danas sažima da je Milanković, u sadejstvu sa Vegenerom i Kopenom, dovršio monumentalno delo „Kanon“, kojim je tačno odredio periode niže i više insolacije u poslednjih milion godina geološkog vremena. Tek tada se jasno vidi puna putanja njegove misli: od pojedinačnih rasprava do jedne knjige koja želi da bude završni račun čitave oblasti.
U sledećem nastavku ta sinteza stupa na pozornicu u svom najdramatičnijem času. Pred nama će biti Milankovićevo životno delo, „Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem“, knjiga koja je 1941. izlazila u vreme kada se nad Beogradom već nadvijala nova katastrofa. Videćemo kako nastaje taj veliki završni obračun sa klimatskom prošlošću Zemlje i kako je jedna od najvažnijih knjiga srpske nauke stigla pred istoriju gotovo u času bombardovanja.
Sledeći nastavak: MILUTIN MILANKOVIĆ: (15) KNJIGA PRED BOMBAMA: nastanak velikog Kanona
S.B.
