Pošto smo se vratili u samo srce njegove nauke, u teoriju ledenih doba, orbitalne cikluse i veliki pokušaj da se klimatska istorija Zemlje prevede na jezik matematike, pred nama sada stoji trenutak kada se sve to sabira u jednu knjigu. Milanković je godinama računao, dopunjavao, proveravao i uvezivao ono što je najpre bilo niz rasprava, pa potom sistem, a zatim sudbina jednog naučnog života. Sve što je ranije objavio, od pariške knjige iz 1920. do kasnijih radova o klimatskim promenama, kretalo se ka toj završnoj sintezi. Tako je nastao „Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba“, delo u kome jedan čovek pokušava da pod isti svod stavi nebo, klimu, ledena doba i račun vremena u geološkim razmerama.
Zašto je baš taj spis njegovo kapitalno delo, lako je razumeti čim se pogleda njegova građa. U bibliografskim pregledima i savremenim naučnim osvrtima Kanon se ne opisuje kao još jedna knjiga o klimi, nego kao završna arhitektura gotovo tri decenije rada na astronomskoj teoriji klime. Objavljen je 1941. na nemačkom jeziku, u izdanju Srpske kraljevske akademije, na više od 630 strana, i obuhvatio je celinu problema: od kretanja planeta i Zemljine rotacije, preko sekularnih promena osunčavanja, do matematičke klime Zemlje i mehanizma ledenih doba. To je već sama po sebi slika retko viđene naučne ambicije: ne samo otkriće jednog efekta, nego pokušaj da se izgradi čitav kanon jedne oblasti.
Milanković je, prema kasnijim biografskim i naučno-popularnim pregledima, počeo da sabira to životno delo 1939. godine i naredne dve godine proveo u sređivanju, pisanju i konačnom uvezivanju ranijih istraživanja. To sabiranje nije bilo mehaničko skupljanje starih radova u jedan tom. Bilo je to ono najteže što veliki naučnik može sebi zadati: da iz mnoštva formula, članaka, tablica i proračuna izvuče poslednji red, unutrašnju logiku i celinu koja više ne zavisi od trenutka nastanka pojedinog rada. U tom smislu Kanon nije bio zbir, nego završni obračun sa sopstvenom temom — knjiga u kojoj se višedecenijsko istraživanje više ne razvija napred, nego se zatvara u pregledan i trajan oblik.
A onda je došao april 1941. i učinio da se sudbina te knjige gotovo stopi sa sudbinom grada. Smithsonianov prikaz, oslonjen na Milankovićevu biografsku tradiciju, beleži da je 2. aprila 1941, samo četiri dana pre napada na Kraljevinu Jugoslaviju, Milanković otišao u štampariju da pregleda prve otiske. Listao je još nesavijene i neuvezane tabake, dobio uveravanja da će posao uskoro biti priveden kraju i vratio se kući. Ali 6. aprila na Beograd su pale bombe, a naučnik koji je upravo dotakao završetak svog životnog dela našao se, gotovo kao i 1914, usred novog istorijskog loma.
Tu počinje jedna od onih epizoda koje zvuče kao legenda, ali su u osnovi dobro dokumentovane, samo se u detaljima kazuju malo drukčije. Jedan pregled iz Publikacija Astronomske opservatorije u Beogradu kaže da je većina primeraka Kanona izgorela u požaru tokom bombardovanja, dok drugi, stariji prikaz precizira da je štamparija bila razorena, ali da je većina neoštećenih tabaka kasnije pronađena u podrumskom magacinu, pa je ostatak stranica doštampan posle rata, zbog čega se na nekim primercima i danas vidi razlika u boji hartije. Ta razlika među svedočenjima nije razlog za sumnju, nego znak da je knjiga zaista prošla kroz haos ruševina, vatre i naknadnog spasavanja. Ono što je izvesno jeste da je delo preživelo katastrofu samo delimično gotovog fizičkog oblika, ali u dovoljnoj meri da ne nestane zajedno sa gradom.
Prema kasnijim biografskim pregledima, postoji i dodatni, gotovo simboličan prizor te borbe za opstanak rukopisa: po ulasku okupacionih snaga Milankovića su posetila dvojica nemačkih oficira, ujedno studenata geologije, sa pozdravima profesora Volfganga Sorgela iz Frajburga, jednog od onih evropskih naučnika koji su ozbiljno pratili njegove proračune. Tada im je, kako ti pregledi beleže, poverio jedini potpuni primerak Kanona da ga proslede Sorgelu, kako bi knjiga makar u jednom celovitom obliku bila sačuvana van razorene Srbije. Čak i ako tu epizodu čitamo sa nužnim oprezom kojim se čita svaka potonja rekonstrukcija ratnih dana, njen smisao je duboko milankovićevski: u času kada se svet ruši, on ne spašava predmet zbog predmeta, nego misao zbog njene budućnosti.
Zato je Kanon mnogo više od velike knjige objavljene u nesrećno vreme. To je mesto na kome je Milanković zaokružio svoje najvažnije naučno delo i na kome je njegova teorija dobila oblik kakav mogu da nose samo zrela, završena dela. Savremeni pregledi navode da je upravo Kanon ostao njegovo najcitiranije delo i jedno od najcitiranijih dela koje je ikada izašlo iz srpske nauke. U njemu je sve što je ranije bilo rasuto po raspravama i monografijama postalo jedinstven sistem: orbitalna mehanika, osunčavanje, matematička klima, ledena doba, pa i ono mirno samopouzdanje čoveka koji veruje da je veliki problem konačno doveo do kraja.
U tome leži i visoki feljtonski naboj ovog časa: jedan čovek, jedna knjiga i jedan svet koji se ruši. Milanković nije stajao pred bombama kao političar, vojskovođa ili državni tribin, nego kao naučnik koji je upravo predao rukopis svog životnog dela. U toj slici ima nečeg gotovo antičkog: dok istorija razara grad, jedan tihi profesor pokušava da sačuva poredak brojeva, tabela i zakona koji bi trebalo da nadžive i carstva i ratove. I zaista, knjiga je preživela, a sa njom i ona velika misao da klima Zemlje nije haotična senka geološke prošlosti, nego ritam koji se može razumeti.
Ali cena tog preživljavanja bila je tišina. Biografski pregledi beleže da se tokom nemačke okupacije Milanković povukao iz javnog univerzitetskog života i da se tada sve više okretao zapisivanju sopstvenog iskustva, sećanja i duhovne bilance. Iz te unutrašnje tišine kasnije će izaći i memoarsko delo „Uspomene, doživljaji i saznanja“, kao druga vrsta zaokruživanja jednog života: ne više kroz formule i krive, nego kroz lično pamćenje, gubitke, rad i pogled unazad. Posle Kanona, dakle, nije sledio novi veliki naučni pohod, nego jedna sabrana, gotovo ispovedna potreba da se sopstveni put sačuva od zaborava.
U sledećem nastavku ulazimo upravo u tu okupacijsku tišinu, u godine povlačenja, zapisivanja i sećanja. Videćemo kako se Milanković, posle knjige spasene iz ruševina, okreće sebi, svom životu, svom ocu, mladosti, radu i onim uspomenama iz kojih će nastati jedna od najlepših memoarskih proza naše naučne kulture.
Sledeći nastavak: MILUTIN MILANKOVIĆ: (16) TIŠINA POD OKUPACIJOM: povlačenje, zapisivanje i sećanje
S.B.
