U poznim godinama Milutin Milanković stajao je u našem naučnom životu kao profesor, akademik i tih, staložen autoritet, čovek koji je već imao pravo na unutrašnji mir. Njegovo delo bilo je veliko, njegov ugled čvrst, a životna bilanca bogata i po radu i po iskustvu. Pa ipak, jedna od najvećih istina o njegovoj sudbini tek je čekala svoje puno vreme: teorija kojoj je posvetio decenije još nije bila do kraja potvrđena merom koja uklanja sumnju. Tu počinje jedan od najlepših i najtežih obrta u istoriji nauke — kada delo nadživi svoga tvorca i tek kasnije dobije slavu koju je zaslužilo.
Za Milankovićeva života njegova klimatska teorija nije bila nepoznata niti zanemarena. Knjige iz 1920. i 1941, razgovori sa Kopenom i Vegenerom, kao i njegovo mesto u evropskim naučnim mrežama, pokazivali su da ozbiljni ljudi razumeju da pred sobom imaju veliku misao. Ali velika misao i opšteprihvaćena potvrda nisu isto. Paleoklimatologija je tada još raspolagala mnogo skromnijim nizovima podataka nego danas, geološka hronologija bila je grublja, a klimatski sistem isuviše složen da bi se jedna teorija mogla proveriti brzo i bez ostatka. Upravo zato Milankovićev slučaj tako snažno pokazuje da nauka često ne odbacuje odmah ono što ne može još potpuno da proveri; ponekad ga samo dugo drži u zoni opreznog poštovanja.
Ipak, ono što je on uradio već tada imalo je trajnu snagu. U pregledu objavljenom 2021. Andre Berger ga naziva „ocem paleoklimatskog modelovanja“ i naglašava da je Milanković prvi matematički pokazao da su dugoročne promene insolacije odgovorne za klimatske promene kroz poslednjih milion godina. Berger u istom radu podseća da su njegova dva velika stuba bili detaljni proračuni osunčavanja i ono što je sam nazivao „matematičkom klimom“, dakle pokušaj da se klimatski odgovor izvede iz brojčano određenog nebeskog poretka. Drugim rečima, Milanković nije samo predložio jednu moguću vezu između orbite i klime; on je od tog pitanja napravio računljiv sistem.
Puna istorijska ironija leži u tome što je umro 12. decembra 1958, a da najveća empirijska potvrda njegove teorije još nije bila stigla. Prelomni trenutak došao je 1976. godine, kada su J. D. Hays, John Imbrie i Nicholas Shackleton u časopisu Science objavili rad „Variations in the Earth’s Orbit: Pacemaker of the Ice Ages“ i zaključili da su promene Zemljine orbitalne geometrije temeljni uzrok sukcesije kvartarnih ledenih doba. Već sam naslov tog rada zvuči kao zakašnjeli odgovor Milankoviću: ono što je on računao u samoći i branio u doba oskudnih podataka sada je, kroz dubokomorske sedimentne zapise, dobilo snažan geološki oslonac. Milanković to više nije mogao da vidi, ali je njegovo delo dočekalo čas u kome ga je priroda potvrdila.
Od tada je njegov položaj u nauci postajao sve jasniji. Nacionalna akademija nauka SAD zapisala je da orbitom izazvane promene insolacije na Milankovićevim periodima — pre svega oko 100.000, 41.000 i 23.000 godina — objašnjavaju veliki deo promena globalne zapremine leda tokom poznog pleistocena i da su prepoznate u različitim paleoklimatskim zapisima, od morskih i ledenih jezgara do lesnih sekvenci. IPCC je potom sažeo da „široko prihvaćena orbitalna teorija“ objašnjava glacijalno-interglacijalne cikluse kao odgovor na orbitalno forsiranje, uz važno pojačanje preko ledenih pokrivača, gasova staklene bašte, okeanske cirkulacije i drugih povratnih sprega. To je veoma važna nijansa: Milanković nije dao celu fiziku klimatskog sistema, ali je dao njegov dugoperiodični astronomski takt.
U modernoj klimatologiji i paleoklimatologiji njegovo mesto je upravo tu: ne kao usamljenog proroka kome je sve bilo odmah potvrđeno, nego kao naučnika koji je postavio osnovni okvir. NASA danas Milankovićeve cikluse objašnjava kao promene ekscentriciteta, nagiba ose i precesije koje menjaju količinu i raspored Sunčeve energije, pri čemu osunčavanje srednjih širina može varirati i do 25 odsto. Savremeni radovi u Climate of the Past dodatno naglašavaju da je u poslednjih sto godina uloga orbitalnog forsiranja za kvartarne glacijacije postala dobro uspostavljena, iako su kasnija istraživanja pokazala i koliko su unutrašnja dinamika klime, ledeni pokrivači i ugljen-dioksid važni za puni odgovor sistema. Upravo u toj kombinaciji spoljnog ritma i unutrašnjih povratnih sprega danas se najjasnije vidi koliko je Milanković bio ispred svog vremena: video je osnovni sat, iako kasnije generacije tek treba da opišu sve zupčanike.
Zato je njegova veličina posebna vrste. Neki naučnici dožive punu potvrdu za života, neki ne dožive ni prvo ozbiljno čitanje, a Milanković pripada onom ređem redu ljudi čiji rad sazri kao vino u podrumu vremena. Za života je bio poštovan, ali ne i do kraja potvrđen. Posle smrti postao je nezaobilazan. A onda je, kako su decenije odmicale, njegovo ime prešlo iz istorije srpske nauke u opšti rečnik Zemljinih nauka: ne više samo kao prezime jednog profesora, nego kao oznaka ciklusa, modela i jedne cele intelektualne tradicije koja i danas oblikuje razumevanje klime. Bergerova formulacija da je Milanković „otac paleoklimatskog modelovanja“ zato nije samo lepo priznanje, nego precizan opis mesta koje mu je vreme dodelilo.
A ipak, iza te velike posmrtne slave ostaje i jedan tiši zadatak: da se Milanković ne gleda samo kao naziv teorije, nego i kao čovek od krvi, navike, ukusa i držanja. Iza formula je stajala jedna vrlo određena ličnost — građanski vaspitana, ironična bez zlobe, gospodstvena bez nadmenosti, precizna bez suvoće. Tek kada se ta ljudska figura vrati iza velikih naučnih reči, priča o njemu postaje potpuno živa.
Sledeći nastavak: MILUTIN MILANKOVIĆ: (19) ČOVEK IZA FORMULA: narav, navike i svedočenja savremenika
S.B.
