Iza Milutina Milankovića već je stajao Beč sa svim svojim strogim darovima: visoka tehnička škola, doktorat, patenti i ugled mladog inženjera koji je u armiranom betonu video više od zanata budućnosti. U projektantskim kancelarijama i na velikim poslovima Monarhije pokazao je da ume da spoji teoriju i praksu, račun i materijal, mirnu misao i pouzdanu izvedbu. Sve je govorilo da pred sobom ima sigurnu, bogatu i rastuću karijeru. Pa ipak, baš u času kada je spolja sve izgledalo zaokruženo, otvorio se poziv koji nije menjao samo službu nego i smisao njegovog života.
Do tog poziva došlo je 1909. godine, kada je Beogradski univerzitet, preko svog najjačeg naučnog jezgra, posegnuo za čovekom koji se već dokazao u Beču. Više izvora iz milankovićevske i matematičke građe slaže se u osnovnom: poziv je došao iz kruga Mihaila Petrovića, Jovana Cvijića i Bogdana Gavrilovića, a Milanković ga je prihvatio iste godine i prešao u Beograd. Jedan izvor taj čin opisuje kao predlog Mihaila Petrovića, Jovana Cvijića i Bogdana Gavrilovića, drugi kao poziv koji su upravo oni potpisali, dok treći naglašava da je Mihailo Petrović tada bio dekan Filozofskog fakulteta. U onome što je najvažnije nema razlike: Beograd ga nije pozvao usputno, nego ga je prizvao sam vrh tadašnje srpske univerzitetske inteligencije.
Uloga tih ljudi bila je mnogo veća od puke administrativne formalnosti. Mihailo Petrović Alas već je tada bio jedna od središnjih ličnosti srpske matematike i jedan od prvih osam profesora novoosnovanog Univerziteta; Bogdan Gavrilović, zajedno s njim, nosio je organizaciju matematičkog i naučnog života na Filozofskom fakultetu; Jovan Cvijić pripadao je istom onom nizu osnivačkih i vodećih umova koji su Beogradu davali evropsku akademsku meru. U jednoj studiji o Gavriloviću izričito stoji da su Petrović i Gavrilović imali vodeću ulogu u organizaciji naučnog rada i nastave na novom Univerzitetu, a da je Milanković 1909. došao upravo na njihov poziv da predaje široko polje primenjene matematike. Zato njegov prelazak nije bio lična avantura jednog talentovanog pojedinca, nego deo svesne univerzitetske politike: da se mladi ljudi školovani u Beču, Parizu i drugim velikim centrima vrate i ugrade u srpsku nauku.
I sam Univerzitet u Beogradu bio je tada mlad, ali nimalo provincijski. Zakon o Univerzitetu stupio je na snagu 1905. godine i dao ustanovi autonomiju koja ju je jasno približila savremenom evropskom modelu, a na dan otvaranja radila su 52 nastavnika: 28 na Filozofskom, devet na Pravnom i 15 na Tehničkom fakultetu. Među njima su bili Sima Lozanić, Jovan Žujović, Mihailo Petrović, Jovan Cvijić, Bogdan Popović, Aleksandar Belić i drugi profesori obrazovani u Beču, Parizu, Berlinu, Cirihu, Ženevi i drugim važnim evropskim središtima. Beograd početkom XX veka još nije bio carski grad poput Beča, ali je imao ono što je za Milankovića bilo presudno: intelektualnu gustinu jedne male prestonice koja svesno gradi svoje naučne ustanove i zna da joj je „kult čiste nauke“ pitanje nacionalnog dostojanstva.
Za Milankovića je, međutim, odluka imala i vrlo ličnu težinu. U Beču je imao uspešnu inženjersku karijeru, patente i profesionalni ugled koji su obećavali sigurnost i dobar život. U istom onom jubilejnom zborniku posvećenom njegovom delu jasno stoji da je imao „vrlo uspešnu karijeru građevinskog inženjera u Beču“, ali i da mu je želja bila da postane univerzitetski profesor, jer bi se samo tamo mogao potpuno posvetiti naučnom radu. U toj jednoj rečenici sabrana je njegova unutrašnja prekretnica: između unosne prakse i neizvesnije nauke izabrao je ono što je manje obećavalo spolja, a više tražilo iznutra.
Kada je stigao u Beograd, ponuđeno mu je mesto predavača na Katedri za primenjenu matematiku pri Filozofskom fakultetu. To polje nije bilo usko ni pomoćno; naprotiv, obuhvatalo je racionalnu mehaniku, nebesku mehaniku i teorijsku fiziku. Drugim rečima, čovek koji je do juče računao betonske tavanice i složene konstrukcije sada je stajao pred zadatkom da mladim ljudima otvara čitav jedan svod modernog matematičko-fizičkog mišljenja. Sačuvani prikazi njegovog rada naglašavaju i da je upravo on prvi počeo da drži predavanja iz nebeske mehanike, čime je na Beogradskom univerzitetu otvoren jedan naučni prostor koji će kasnije postati jedno od njegovih najvažnijih životnih polja.
Početak nije bio lagan, niti je mogao biti. U prikazu njegovih matematičkih predavanja ostao je važan trag da je po dolasku morao najpre da reši sam problem organizovanja nastave, jer nije bilo odgovarajuće literature. Taj podatak mnogo govori i o stanju ustanove i o samom Milankoviću. Nije došao na već uređenu katedru sa gotovim udžbenicima i jasno utabanim kursom, nego u prostor koji je tek trebalo oblikovati, sistematizovati i ispuniti sadržajem. Sudеći po sačuvanim rukopisima njegovih univerzitetskih predavanja, kojih u legatu ima više, Milanković je taj posao radio onako kako je radio sve: mirno, temeljno i sa osećajem da naučni predmet mora biti izgrađen kao dobra konstrukcija, sa jasnim osloncima i bez labavih spojeva.
Otuda se i njegov odnos prema studentima može naslutiti ne kroz anegdotsku sentimentalnost, nego kroz vrstu rada koju je ostavio iza sebe. Nema mnogo bučnih svedočenja o profesoru koji osvaja auditorijum gestom, a ima dovoljno tragova o čoveku koji gradi kurs, predmet i metod. Kod takvih ljudi autoritet ne nastaje iz spoljnog efekta, nego iz pouzdanosti. Milanković je i u nastavi, po svemu što se može razabrati iz njegovih rukopisa i kasnije reputacije, nastupao kao profesor koji tačnost smatra oblikom poštovanja prema predmetu i prema slušaocu. To je bio nastavnik koji nije želeo da studentu ostavi utisak, nego oruđe mišljenja.
U tim prvim beogradskim godinama počeo je da se rađa i njegov veliki naučni plan. Iz jubilejnog zbornika i biografskih pregleda vidi se da je ubrzo po dolasku, već u okviru beogradske profesorske etape, izabrao klimu daleke prošlosti kao predmet sopstvenog istraživanja. To je trenutak od presudne važnosti. Inženjer velikih armiranobetonskih konstrukcija nije napustio matematiku kada je napustio građevinsku praksu; samo joj je promenio merilo. Um koji je umeo da prati liniju potiska u luku i raspored sila u materijalu sada se okretao rasporedu Sunčevog zračenja, promenama nebeskih elemenata i dugim ciklusima Zemljine klime. I u jednom i u drugom slučaju radilo se o istoj stvari: o veri da se iza prividno složenog sveta krije red koji se može izraziti matematički.
Zato je njegov dolazak u Beograd bio mnogo više od prelaska iz jednog grada u drugi. To je bio prelazak iz sveta velikih građevina u svet velikih teorija, iz neposredne prakse u dublju, sporiju i trajniju vrstu građenja. Na gradilištu se podiže most, svod ili akvadukt; na univerzitetu se podiže pogled, disciplina mišljenja i naučni sistem koji može nadživeti svog tvorca. Milanković je dovoljno rano shvatio da ga ne zove samo profesura, nego jedna viša vrsta graditeljstva. Beograd mu zato nije dao raskoš Beča, ali mu je dao ono što mu je bilo potrebnije: vlastitu katedru, slobodu da misli i prostor da u tišini razvija delo koje će daleko prerasti granice zemlje u koju je došao.
Ali čim je taj mirni naučni tok počeo da se ustaljuje, istorija je već spremala prekid. U Beogradu će Milanković ne samo predavati i misliti, nego i voleti, osnovati porodicu i, gotovo u istom dahu, dočekati leto koje će Evropu gurnuti u provaliju. Mirna profesorska soba, tek osvojena posle bečkog uspona, uskoro će se naći pod senkom rata.
Sledeći nastavak: MILUTIN MILANKOVIĆ: (7) PRED OLUJU: ljubav, brak i leto 1914.
S.B.
