Tek sklopljen brak, leto koje je trebalo da bude vedro i spokojno, i život koji je posle bečkog uspona napokon dobio svoju beogradsku, profesorsku meru — sve se to u Milutinu Milankoviću naglo prelomilo pod pritiskom 1914. godine. Sarajevski atentat nije u njegovu biografiju ušao kao apstraktan politički događaj, nego kao sila koja je privatnu sreću pretvorila u ličnu dramu. Mladoženja i profesor, čovek na pragu velikog naučnog rada, postao je odjednom sumnjiv državi u kojoj se zatekao: srpski državljanin i rezervni oficir u času kada Austro-Ugarska kreće ka ratu sa Srbijom. Tako je jedan život, dotad vođen redom rada i tišinom misli, ušao u prostor gde o sudbini više ne odlučuju ni karakter ni znanje, nego istorijska oluja.
Prvi udar te oluje bio je gotovo brutalan u svojoj jednostavnosti. U građi Milankovićeve rodne kuće, koja se oslanja na njegove sopstvene uspomene, ostao je zapis koji zvuči kao kadar iz nemog filma: „I tako se jednog jutra pojavi preda mnom žandar poslan iz Oseka.“ Od tog časa više nije bilo govora o svadbenom putovanju, o planovima, o univerzitetskom semestru koji čeka u Beogradu. Ubrzo je sproveden u Osijek, a zatim kroz ratni aparat internacije koji će ga odvesti i do Nežidera, jednog od velikih austrougarskih logora za internirane civile, smeštenog u prostoru stare husarske kasarne i osposobljenog za hiljade zatočenika.
Važno je zastati nad tim prizorom i ne pretrčati ga samo kao biografsku epizodu. Milanković tada nije bio nikakav politički agitator, niti čovek sklon istorijskoj buci; bio je profesor primenjene matematike, naučnik u nastajanju i već dokazan inženjer. Ali rat ne traži nijanse. On od ljudi najpre uzima njihovu posebnost i svodi ih na pripadnost, pasoš, uniformu u rezervi, sumnju. Za Milankovića je upravo to bilo prvo veliko iskustvo modernog istorijskog nasilja: da čovek može ostati isti u sebi, a preko noći postati neko drugi u očima države.
Pa ipak, u toj spoljašnjoj prinudi javio se jedan od najčudnijih i najdubljih obrta u njegovom životu. Pri prvom suočenju sa tamnicom, Milanković nije reagovao rasulom. U kratkom, ali znamenitom memoarskom odlomku, kasnije prenetom i u savremenim prikazima njegove naučne sudbine, opisao je kako je u zatvorskoj sobi seo na krevet, osvrnuo se oko sebe i iz kofera izvadio svoje štampane radove, beleške o „kosmičkom problemu“ i čist papir, pa odmah počeo da piše. Taj prizor govori više od bilo kakve psihološke analize: tamo gde bi mnogi ljudi najpre videli samo zid, on je tražio radni sto; tamo gde bi drugi osetili kraj, on je pokušavao da uspostavi kontinuitet misli.
Upravo iz tog duhovnog refleksa vidi se Milanković u svojoj punoj meri. Njegova unutrašnja disciplina, građena od daljske kuće, osječke realke, bečke škole i inženjerskog rada, pokazala se u času prinude kao vrsta tihe snage. Nije to bila hladnoća, nego samosavladavanje; nije bila bezosećajnost, nego sposobnost da se i u nesreći odmah traži oslonac u radu. Zato ratni lom kod njega nije proizveo samo patnju, nego i preobražaj: spoljašnje zarobljeništvo počelo je da se pretvara u unutrašnju slobodu mišljenja.
Presudan obrt dogodio se kada je, zahvaljujući zauzimanju njegove supruge Tinke i posredovanju starog bečkog učitelja Emanuela Czubera, dobio dozvolu da internaciju provodi u Budimpešti, pod policijskim nadzorom, ali sa pravom na rad. Savremeni izvori iz mađarske naučne sredine i stručni radovi o istoriji njegove teorije slažu se da je u Budimpešti bio obavezan da se periodično javlja policiji, ali da je, izvan tog ograničenja, dobio ono što je za njega bilo od presudne važnosti: vreme, pristup knjigama i mogućnost da misli bez prekida. Tako se od logorske neizvesnosti stiglo do jednog čudnog oblika ratne paralele — do grada u kome je internirani naučnik mogao da radi gotovo svakodnevno.
Budimpeštanska epizoda jedan je od velikih paradoksa evropske naučne istorije. U čitaonici Biblioteke Mađarske akademije nauka Milanković je našao ne samo sklonište nego i istinsku radionicu duha. Iz jedne studije zasnovane na njegovim uspomenama vidi se gotovo čitava scena: biblioteka mu je bila otvorena i posle uobičajenog vremena, sedeo je kraj prozora sa pogledom na Budim i Dunav, radio do podne u toploj i tihoj čitaonici, a potom odlazio i u Centralni meteorološki institut, gde je, uz pomoć Kalmana Siljija i Zigmonda Rone, prikupio bibliografiju od 144 jedinice za svoj veliki rad. Naučnik koji je do juče bio zatočenik sada je, pod istim ratom, postajao stanovnik jedne više republike — republike knjiga, formula i mirnog misaonog napora.
I sam Milanković je o toj promeni ostavio trag bez gorčine, gotovo sa tihom zahvalnošću. U mađarskim i srpskim izvorima sačuvana je uspomena da su on i Tinka prve budimpeštanske mesece, posle svega što su prošli, doživljavali gotovo kao zakašnjelo bračno putovanje. Ta rečenica ne umanjuje težinu internacije; naprotiv, pokazuje koliko je njegov duh umeo da i u ograničenju sačuva osećaj životne mere. U gradu u kome je bio pod nadzorom, on je išao u biblioteku, radio, posećivao operu i pokušavao da od rata otme ono malo ljudske i misaone celovitosti što se još moglo spasiti.
Ali pravi smisao budimpeštanskih godina nije u tome što su bile podnošljive, nego u tome što su postale plodne. U tom vremenu Milanković je sistematski produbio istraživanja o raspodeli Sunčevog zračenja, o insolaciji, o vezi između nebeske mehanike i klime, i upravo tada se oblikovalo jezgro rada koji će 1920. izići pod naslovom „Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire“. Zbornik posvećen stogodišnjici te knjige izričito kaže da je ona napisana tokom njegove internacije u Budimpešti i da je sredinom 1917. bila dovršena u nemačkom rukopisu pod naslovom „Mathematische Grundlagen der kosmischen Strahlungslehre“. To znači da se u godinama kada Evropom tutnje frontovi, a stare imperije pucaju po šavovima, jedan internirani profesor bavio računanjem ne ratnih linija, nego dugih promena osunčavanja Zemlje kroz geološko vreme.
Ovde vredi zastati i jednostavno objasniti šta je zapravo radio. Insolacija je količina Sunčeve energije koju prima određeno mesto na Zemlji. Milankovića je zanimala njena raspodela kroz prostor i vreme: kako na nju utiču promena nagiba Zemljine ose, oblik Zemljine putanje oko Sunca i spora precesiona kolebanja. Drugim rečima, pitao se da li su velike klimatske promene u dalekoj prošlosti povezane sa sporim, pravilnim i računljivim promenama u Zemljinom astronomskom položaju. U tome je bila veličina njegovog zaokreta: klimu je želeo da izvede iz stroge matematike nebeske mehanike, da od opisne discipline načini egzaktnu nauku.
Ratno zatočeništvo mu je, paradoksalno, dalo upravo ono što je za takav poduhvat bilo neophodno: dužinu vremena i odsustvo spoljne rasejanosti. U tom razdoblju nije samo produbljivao teoriju Zemljine klime nego je matematičkim metodama razmatrao i klimu unutrašnjih planeta Sunčevog sistema; kasnije će se pamtiti i njegov rad o Marsu iz 1916. godine. Ali iza tih pojedinačnih tema stoji jedno isto jezgro: nastajanje velikog, objedinjavanog naučnog pogleda u kome Sunce, planete, atmosfera i geološko vreme više nisu odvojene oblasti, nego delovi jedne jedinstvene računljive celine. To više nije bila samo profesorska disciplina, niti nastavak inženjerske tačnosti drugim sredstvima. To je bio početak naučnog sistema po kome će Milanković ostati upamćen širom sveta.
Zato osma stanica njegove biografije nije samo tamna ratna epizoda. Ona je jedno od onih retkih mesta gde istorija, i kada izgleda kao gola nesreća, ne uspeva da porazi stvaralački poredak unutrašnjeg života. Milanković je bio zatvoren kao državljanin neprijateljske države, ograničen kao sumnjiv čovek, odvojen od normalnog toka profesorskog i porodičnog života; ali upravo tada njegovo mišljenje dobija najveći zamah. Između žice, policijskog nadzora, biblioteke i čistog papira rodila se naučna osnova iz koje će kasnije izrasti astronomska teorija klime i čuveni Milankovićevi ciklusi. U tom smislu, rat mu je oduzeo slobodu kretanja, ali mu nije mogao oduzeti kosmos.
U sledećem nastavku priča izlazi iz ratne senke i ulazi pravo u jezgro jednog od najvećih naučnih poduhvata XX veka. Videćemo kako je Milanković od pitanja Sunčevog zračenja stigao do velikog vremenskog sata Zemlje i kako je iz računanja insolacije počela da niče astronomska teorija klime.
Sledeći nastavak: MILUTIN MILANKOVIĆ: (9) SUNCE KAO SAT: nastanak astronomske teorije klime
S.B.
