Neke priče prežive baš zato što nikada nisu do kraja zatvorene. Ne zato što imaju najbolji zaplet, nego zato što ostanu bez sigurnog objašnjenja. Takva je i priča o događaju iz aprila 1966, kada su učenici škole Westall u Melburnu, zajedno sa decom iz obližnje osnovne škole, posmatrali neobične objekte na nebu. Šezdeset godina kasnije ta epizoda i dalje zauzima posebno mesto u australijskoj javnoj mašti, između sećanja, sumnje i potrebe da se konačno kaže šta je zapravo viđeno.
ABC danas tu temu nije oživeo kao senzacionalističku atrakciju, nego kao priču o tome koliko dugo jedan prizor može da ostane živ u ljudima. U izveštaju se podseća da je reč o najvećem masovnom viđenju NLO-a u australijskoj istoriji. Svedoci govore da je na školskom igralištu u Melburnu tada bilo više objekata, a ono što je za neke bilo čudo, za druge je bilo čist strah. Upravo je ta mešavina detinjeg pogleda, kolektivnog trenutka i trajne neizvesnosti razlog zbog kog Westall nikada nije sasvim prešao u arhivu.
Takve priče fasciniraju i kod nas, jer ne traže da čovek unapred veruje ili ne veruje. One ga teraju da oseti kako funkcioniše kolektivno pamćenje. Kad veliki broj ljudi vidi nešto neobično, pa decenijama posle toga i dalje ne odustaje od sopstvene verzije doživljaja, tema prestaje da bude samo „šta je to bilo”. Ona postaje pitanje kako zajednica pamti, koliko su detinjstvo i šok povezani i zašto se određeni događaji ne gase čak ni kada ne dobiju zvaničan odgovor.
Možda je baš u tome snaga Westalla. Ova priča nije opstala zato što je dokazala postojanje bilo čega vanzemaljskog, već zato što je pokazala koliko ljudsko iskustvo ume da ostane otvoreno. U vremenu u kom se od svake teme traži brz zaključak, ova misterija i dalje stoji kao neprijatno lep podsetnik da neke stvari ne pristaju da budu uredno spakovane. A baš zbog toga nastavljaju da žive.
S.B.
