Kad se kaže Sizif, svi odmah vide kamen i brdo. Ali malo ko zna da je njegova priča počela mnogo ranije, i to kao skandal među bogovima. Sizif je bio kralj Korinta, poznat po tome što je bio inteligentan, proračunat i bezobrazno siguran da može da nadmudri svakoga. Njegova najveća greška nije bila snaga, već uverenje da pravila važe za sve osim za njega.
U jednoj verziji mita, kada je Tanatos – oličenje smrti – došao po Sizifa, kralj ga je dočekao osmehom i lukavstvom. Ubedio ga je da mu pokaže kako rade okovi koje nosi, a onda ga je vezao. I tu nastaje neverovatna posledica: ljudi više nisu umirali. Svet je postao izmešten, ratovi besmisleni, a bogovi su shvatili da je jedna ljudska prevara poremetila poredak koji drži kosmos. Tek kada je Tanatos oslobođen, smrt je ponovo krenula svojim tokom.
Ali Sizif nije odustajao. Smislio je još jedan trik, ovaj put finiji: naredio je ženi da ga ne sahrani kako dolikuje. U podzemlju se tada pravio uvređen i zapostavljen, glumeći žrtvu “neispravnog” ispraćaja. Umolio je Persefonu da mu dozvoli da se vrati među žive kako bi “sredio stvar” i kaznio ženu. Kad se vratio, naravno, nije imao nameru da se vrati nazad. Živeo je još neko vreme kao čovek koji je ukrao dodatne dane, dok ga bogovi napokon nisu priveli onome što ga je čekalo od početka.
Kazna nije bila munja ni plamen, već nešto gore: ponavljanje. Sizif je osuđen da večno gura kamen uz brdo, a da mu se pred sam vrh uvek otkotrlja nazad. I tu je prava poruka mita: ne kažnjavaju te bogovi zato što si pametan, nego zato što si pamet zamenio nadmenošću. Možeš da ukradeš trenutak, ali kad pomisliš da si iznad poretka, život ti vrati račun – ne u jednom udaru, već u poslu koji se ponavlja dok ne shvatiš poentu.
S.B.
