Godinama je grenlandska ajkula važila za “slepu, sporu baku okeana” koja samo krstari mrakom i skuplja ostatke. Ali poslednjih dana naučnici sve glasnije tvrde da smo je potcenili. Nova istraživanja pokazuju da, uprkos parazitu koji se često zakači za oko i zbog kog deluje kao da je potpuno zamućena, mrežnjača (retina) može da ostane očuvana i funkcionalna – dovoljno da registruje svetlost i oblikuje barem osnovni vid. U jednoj analizi, najstariji uzorak koji su detaljno ispitivali procenjen je na preko 130 godina, a ipak su strukture retine bile iznenađujuće “u formi”.
Druga legenda je ona o čuvenih “500 godina”. Priča je nastala nakon studije iz 2016. koja je koristila radiokarbonsko datiranje jezgra sočiva oka, uz procenu da životni vek ide najmanje do 272 godine, a da pojedini primerci mogu biti znatno stariji. Međutim, sve više stručnjaka upozorava da ta metoda, odlična za ogromne vremenske raspona, može imati veliki “luft” kada pokušavate da precizno pogodite starost na skali od nekoliko stotina godina — drugim rečima, daje okvir, ali možda ne i mitološku preciznost.
Zato je grenlandska ajkula i dalje savršena zvezda ovakvih priča: misteriozna je, retko se viđa, a svako novo merenje pomeri granicu onoga što “znamo”. Kod nas ovakve vesti uvek prolaze jer spajaju prirodu i tajnu — ono slatko “nismo imali pojma” koje se lako deli po mrežama. I jer svemir/okean priče rade kao mali beg: na minut zaboraviš dnevne teme i gledaš u životinju koja mirno ruši naše predrasude.
