Svako zna kako izgleda trenutak kada pogled ostane na ekranu, ali misao na sekundu isklizne iz zadatka. Uobičajeno je da takve trenutke zovemo padom koncentracije, umorom ili običnim mentalnim zamagljenjem. MIT-ovo istraživanje daje tom iskustvu daleko neobičnije objašnjenje. Naučnici su pokazali da se kod neispavanih ljudi kratki prekidi pažnje poklapaju sa talasima cerebrospinalne tečnosti koja prolazi kroz mozak, procesom koji se inače vezuje pre svega za san i za uklanjanje otpadnih proizvoda nakupljenih tokom budnog stanja. Ukratko, mozak koji nije dobio dovoljno sna povremeno pokušava da uključi sopstveno „čišćenje“ i dok je osoba budna, ali cena tog improvizovanog održavanja jeste trenutni mentalni prekid.
To menja i način na koji zamišljamo neispavanost. Problem očigledno nije samo u tome što smo subjektivno umorni ili sporiji, već u tome što mozak pod pritiskom manjka sna pokušava da obavlja dve stvari koje nisu lako spojive: da održava budnost i da pokrene procese održavanja koji obično zahtevaju spavanje. Zato lapsus pažnje ne izgleda više kao puki nedostatak discipline, nego kao fiziološki kompromis. Organ pokušava da nadoknadi ono što mu je uskraćeno, ali to radi na štetu trenutne kognitivne stabilnosti. Ovakav uvid je posebno važan za poslove i situacije u kojima su kratki prekidi pažnje presudni, od vožnje i medicine do upravljanja mašinama i donošenja odluka pod pritiskom.
Najzanimljivija stvar u celoj priči jeste što nas ovo vraća jednoj staroj lekciji savremene biologije: telo ne pravi beskonačne kompromise bez posledica. Kada mu uskratite san, ono ne zaboravlja šta mu treba. Samo pokušava da to ugradi u budnost na način koji je nesavršen i rizičan. To je i razlog zašto su istraživanja sna sve manje priča o komforu, a sve više priča o osnovnom održavanju nervnog sistema. San nije luksuzna pauza od stvarnosti. On je servis bez kog stvarnost u jednom trenutku počinje da curi kroz pukotine pažnje.
S.B.
