Za Kilimandžaro se često kaže da je „najdostupniji visoki vrh na svetu“. I upravo ta rečenica se poslednjih dana najčešće preispituje u putopisima i svedočenjima ljudi koji su se vratili sa njegove bele kape. Ne zato što nije tačna – već zato što ne govori celu istinu.
Iskustva planinara, blogera i novinara koji su u poslednjim nedeljama pisali o usponu slažu se u jednom: Kilimandžaro nije tehnički zahtevan, ali je psihološki iscrpljujući. Dani su spori, ritam nametnut, a visina ne prašta nestrpljenje. Ljudi opisuju trenutke euforije koji se smenjuju sa glavoboljom, mučninom i sumnjom – ne u planinu, već u sebe. „Najveći protivnik nisi visina, već sopstveni tempo“, pišu oni koji su stigli do Uhuru vrha.
Posebno se ističe završni noćni uspon. Mrak, hladnoća i tišina prekidani su samo zvukom koraka i disanja. Oni koji su uspeli kažu da pogled sa vrha nije spektakularan na filmski način, ali jeste duboko ličan. Nema vriska, nema skakanja – samo tišina i osećaj da si stigao dalje nego što si mislio da možeš.
Iz ugla putnika iz Srbije, Kilimandžaro deluje kao planina koja ne traži savršenog sportistu, već strpljivog čoveka. I možda je baš zato toliko privlačan. Ne obećava čudo – ali traži da mu dođeš iskreno.
