Kosmička mikrotalasna pozadina deluje kao nešto tiho i odavno završeno: bledi ostatak Velikog praska koji astronomi koriste da mere rani svemir. Ali ponekad baš na toj najstarijoj svetlosti iskrsne pukotina kroz koju proviri nova fizika. Sada se dodatno učvršćuje interesovanje za takozvanu kosmičku birefringenciju, veoma suptilnu rotaciju polarizacije te drevne svetlosti. Sama ideja zvuči nežno, ali njene posledice nisu male. Ako je efekat stvaran i ako je dosadašnja procena ugla bila potcenjena, to može značiti da u kosmosu deluju procesi ili čestice koje standardna slika ne objašnjava do kraja.
ScienceDaily prenosi da su istraživači razvili način da razreše važnu dvosmislenost merenja i da je stvarni ugao rotacije možda veći od ranije često navođenih oko 0,3 stepena. U tekstu se posebno pominju aksioni kao mogući trag, ali za ozbiljnog čitaoca još je zanimljivije nešto drugo: ovakva korekcija ne utiče samo na jednu egzotičnu hipotezu, nego i na tumačenje drugih CMB signala, uključujući procene optičke dubine svemira i rejonizacije. Drugim rečima, sitan ugao može imati veliku cenu u kosmološkim modelima. Takve priče su tipične za modernu fiziku: najveća vrata ponekad ne otvori nova čestica u akceleratoru, nego mali matematički problem u načinu na koji čitamo svetlost staru gotovo koliko i sam svemir.
S.B.
