Prvih nekoliko dana nove navike deluje kao da smo konačno “kliknuli”: krene trening, čitanje, učenje jezika, manje skrolovanja. A onda oko sedmog dana – tišina. Ne zato što smo “slabi”, nego zato što početni nalet motivacije splasne i ostane ono što je presudno: trenje. Kada je cilj prevelik (“od sutra svaki dan sat vremena”), mozak ga čita kao projekat, ne kao rutinu – i prirodno bira lakši put.
U tekstu objavljenom ovih dana u Psychology Today naglasak je na jednoj jednostavnoj ideji: kad zapneš, problem nije “volja”, nego inercija – osećaj da je sve preveliko da bi se uopšte krenulo. Rešenje je da akciju sečeš na najmanju moguću meru, dok ne postane smešno laka: jedan mejl, jedna rečenica, jedna minuta šetnje, 10 sekundi istezanja. Poenta nije rezultat tog minuta, već signal telu i mozgu: “ja sam osoba koja se pojavljuje”.
Tu nastupaju mikro-obećanja: ne obećavaš “novi život”, nego samo 1 minut dnevno. U tom minutu cilj je da počneš, ne da “odradiš”. Otvori aplikaciju za vežbanje i uradi jednu vežbu. Stavi knjigu na sto i pročitaj jednu stranu. Zapiši jednu rečenicu. Ako kreneš – često uradiš i više, ali i ako ne uradiš, navika ostaje živa. A baš to čuva kontinuitet posle prve nedelje, kad euforija prestane.
