U pustinjskoj tišini Tell el-Amarne, 6. decembra 1912, nemačka ekipa Deutsche Orient-Gesellschaft pod vođstvom egiptologa Ludviga Borharda kopala je gradske kuće nekadašnjeg Ahetatona, prestonice faraona Ehnatona, osnovane oko 1350. p. n. e. Tog popodneva, dok su u posetu stizali gosti iz Saksonije, u kvadrantu P 47.2 prepoznata je vajarska radionica. U dnevniku iskopavanja ostaje poruka: „nešto dobro izlazi“. U sobi 19, u ateljeu kraljevskog vajara Tutmozisa, među gipsanim glavama i fragmentima, iz prašine se pojavio prizor koji je delovao nepristojno živ – bista Nefertiti.
Nefertiti, „Velika kraljevska supruga“ Ehnatona, u amarenskoj epohi nije bila samo pratnja prestola: stele i reljefi je prikazuju rame uz rame sa vladarem i njihovom decom, u vremenu verskog zaokreta ka Atonu. Sama bista je od krečnjaka presvučenog štukom, visoka oko 48 cm, sa plavom krunom i držanjem vrata koje uliva strahopoštovanje. Desno oko je tehničko čudo: crni vosak kao zenica, a preko njega polirani kameni kristal kao rožnjača. Levo je ostalo prazno; Borhard je odmah naredio potragu za uloškom, ali ga nije bilo – čak je kasnije zapisao da je moguće da nikada nije ni postojao.
Nakon prvih fotografija 23. decembra 1912, na podeli nalaza 20. januara 1913. bista je dodeljena nemačkom delu i već u januaru otpremljena u Nemačku; mecena Džejms Simon ju je neko vreme držao u privatnim prostorijama, pa je 1920. poklonio berlinskim zbirkama. Javnost ju je prvi put videla 1924. i tada je nastala prava „nefertiti-groznica“. Danas je u Novom muzeju u Berlinu, gde je od 2009. izložena u sopstvenoj sali – krhka, praktično „neprenosiva“, ali dovoljno snažna da i posle tri milenijuma utiša čitavu prostoriju.
S.B.
