Dok mi u Novom Sadu ujutru bacimo pogled kroz zamagljeno staklo i pomerimo pranje prozora za neki „bolji dan“, u Nemačkoj je jutros osvanula priča koja zvuči kao da je ispala iz razgovora u redu za burek. Objavljena je satirična najava da na Univerzitetu u Kelnu kreće novi studijski program pod nazivom vindologija, navodno hibridna disciplina između društvenih nauka i filozofije, sa osnovnom tezom da prozor govori o stanju duha.
U toj priči novi predavač objašnjava kako čisto staklo znači otvorenost, a prljavo povlačenje u sopstveni mir, pa studentima umesto skripti deli mikrokrpe i sredstvo za staklo. Seminar se pretvara u radnu akciju, a teorija dobija velike reči, faze spoznaje i ozbiljan ton, kao da se rešava sudbina sveta, dok se u pozadini čuje samo škripa brisača po staklu.
Poenta je jasna i bez laboratorije. Dovoljno je da neko sitnicu iz svakodnevice upakuje kao nauku, da joj doda zvučno ime i par teških rečenica, pa da na trenutak svi poveruju da je stvarno. A mi, sasvim praktično, iz cele priče možemo da izvučemo samo jedno: ponekad je najbrži put do „nove discipline“ da prvo uzmete krpu i krenete od svog prozora.
