Nemački ovčar nije „prirodno nastao” kao slučajna rasa, već kao projekat jednog čoveka koji je imao jasnu viziju. Krajem 19. veka, u Nemačkoj se menjao način čuvanja stada, a tradicionalni pastirski psi iz pokrajina poput Tiringije i Virtemberga bili su odlični radnici, ali različiti po izgledu i temperamentu. Kapetan Maks fon Štefanic (Max von Stephanitz) želeo je psa koji je pre svega koristan: izdržljiv, inteligentan, poslušan i sposoban da radi satima bez gubljenja koncentracije. Ta ideja, po svedočanstvima i zapisima koje danas navode kinološki izvori poput Američkog kinološkog kluba i istorijata nemačkog kluba rase, dobija prelomni trenutak 22. aprila 1899. na izložbi u Karlsrueu, kada Štefanic ugleda psa po imenu Hektor Linksrhein. Kupuje ga na licu mesta, menja mu ime u Horand fon Grafat (Horand von Grafrath) i upisuje ga kao prvog u matičnu knjigu nove rase.
Istog tog dana osniva se i Verein für Deutsche Schäferhunde (SV), klub koji postavlja standarde i vodi uzgoj. Tu je i drugo važno ime: Artur Majer (Arthur Meyer), Štefanicov saradnik u osnivanju kluba. Suština uzgoja bila je jednostavna, gotovo vojnička: pas mora da bude radnik, a lepota sme da dođe tek posle. Zato se nemački ovčar opisuje kao pas snažne građe, čvrstih leđa, bistrih očiju i uspravnih ušiju, sa korakom koji je elastičan, „dug” i ekonomičan — kao da mu je telo napravljeno da prelazi kilometre bez rasipanja snage.
Karakter je ono što je rasu proslavilo: stabilan nervni sistem, jaka vezanost za vodiča, želja za radom i sposobnost učenja. Zato su nemački ovčari postali policijski psi, psi tragači, spasioci, vodiči, čuvari i pouzdani porodični saputnici — ali samo ako imaju zadatak, rutinu i jasna pravila. U kući bez strukture umeju da „izmisle posao” sami, pa laju, kopaju ili postanu previše zaštitnički nastrojeni. Njima treba kretanje, mentalna igra i osećaj da pripadaju timu.
Kada je zdravlje u pitanju, odgovorni uzgoj je presudan. U ozbiljnim kinološkim tekstovima često se pominju kukovi i laktovi (displazija), kao i potreba da se pas ne forsira u rastu, da se čuva zglobovima kroz umereno kretanje i kvalitetnu ishranu. Lepota nemačkog ovčara je u ravnoteži: u psu koji ume da bude nežan sa porodicom, a odlučan u radu. I možda je baš to njegova najpoetičnija osobina — pas koji je nastao iz pastirske prašine i ljudske ideje, ali je ostao simbol vernosti koja se ne pokazuje rečima, nego korakom pored vas.
S.B.
