Dok španska „Marka“ i italijanska „Gazeta delo Sport“ utrkuju u hvalospevima na račun Novaka Đokovića nazivajući ga „beskonačnim“, u hodnicima Tenis Australije sve glasnije se postavlja pitanje koje više ne trpi odlaganje: kada će Novak dobiti statuu ispred Rod Lejver arene?
Ako je Rolan Garos podigao spomenik Rafaelu Nadalu dok je Španac još bio aktivan, a Vimbldon već priprema teren za odavanje pošte Endiju Mareju, apsurdno je da čovek sa deset (a možda od nedelje i jedanaest) titula u Melburnu i dalje nema svoje znamenje. Novak Đoković je na terenima Melburn parka ostvario preko 100 pobeda, preživeo epske maratone poput onog sa Nadalom 2012. i postao apsolutni vladar Petog kontinenta. Direktor turnira Krejg Tajli prošle godine je nagovestio viziju „zone statua“, ali Novakova zaostavština prevazilazi puku dekoraciju. On je hodajuća institucija koja je ovom turniru donela globalni prestiž čak i u trenucima kada mu ista ta Australija nije bila naklonjena.
Sećanja na deportaciju 2022. i zabrane njegovom ocu Srđanu i dalje su sveža, ali Đoković je šmekerski prešao preko svih ciničnih komentara. Njegov zahtev za „deset odsto od prodaje ulaznica“ nakon polufinalnog rušenja Janika Sinera bio je duhovit podsetnik na to ko puni tribine i donosi profit. Sa 38 godina, Novak prkosi biologiji na isti način na koji je Nadal pre četiri godine vratio dugove tenisu, preokrenuvši 0:2 protiv Medvedeva. Đoković protiv Alkarasa ne igra samo za 25. Grend slem; on igra za potvrdu da je bronza ispred stadiona jedini logičan epilog jedne neverovatne sage.
Postinfo
M.M.
