Verovatno je to bio pokušaj Nenada Stojakovića da emituje optimizam ka saradnicima i fudbalerima, ali nakon dve sedmice u Beleku, realnost Partizana staje u jednu reč – nespokoj.
Dok se ekipa vraća iz Turske, nad Humskom lebdi oblak neizvesnosti kakav lider Mozzart Bet Superlige nije smeo da dozvoli početkom 2026. godine. Najveći problem je očigledan: Parni valjak je danas slabiji nego jesenas. Odlazak Jovana Miloševića ostavio je krater od 16 direktnih učešća u golovima, a dileme oko toga može li mlađani Andrej Kostić ili novajlija Sebastijan Polter da nadoknadi tu produkciju, ostaju bez odgovora. Situacija sa pojačanjima dodatno podgreva nervozu – Mitrović, Zdjelar i Šumanski se čekaju, a prelazni rok curi. Posebno brine strategija dovođenja stranaca na pozajmicu u trenucima kada se klub kune u sopstvenu decu; postavlja se logično pitanje da li je Belorus Šumanski zaista toliki apgrejd u odnosu na Marka Lekića iz Teleoptika?
Logistički, pripreme su bile daleko od idealnih. Činjenica da je tim odigrao samo tri od pet planiranih utakmica, uz otkazivanje generalne probe, ostavlja stručni štab bez jasne slike o takmičarskom ritmu. Povrede Marija Jurčevića i Nemanje Trifunovića, uz „rovitost“ Milovanovića, otvorile su bolnu tačku na levom beku gde je mladi Nigerijac Abdulmalik trenutno jedina, ali defanzivno rizična opcija. Kako se to trenira kad se igrači ovako povređuju i da li je preventiva zakazala? Uz to, „slučaj Gajas Zahid“ i njegove reči o tome ko zapravo sastavlja tim, ozbiljno narušavaju autoritet struke. Partizan na megdan niškom Radničkom izlazi sa više „ali“ nego što ijedan lider sebi sme da dopusti.
