Porast nivoa mora uglavnom zamišljamo kao problem budućnosti, izražen u centimetrima koji će tek doći. Ali nova analiza kaže da greška možda nije samo u prognozama, nego i u polaznoj tački. Smithsonian je 13. marta objavio da su mnoge studije o obalskim rizicima koristile pojednostavljene metode i geoidne modele koji ne odražavaju stvarni lokalni nivo mora, pa bi priobalne vode u proseku mogle biti gotovo jedan stopu više nego što se često pretpostavljalo.
Suština problema je metodološka, ali posledice su veoma konkretne. Ako se obalski rizik procenjuje prema pogrešnoj referenci, onda se pogrešno meri i ranjivost puteva, naselja, luka i niskih priobalja. U izveštaju se navodi da je analizirano 385 studija o porastu nivoa mora i obalskim opasnostima objavljenih između 2009. i 2025, pri čemu je više od 99 odsto njih imalo neki problem: oslanjanje na nerealne modele, greške u upotrebi podataka ili nedovoljno dokumentovane procedure. Najveće razlike primećene su u oblastima poput jugoistočne Azije, gde i mala greška može značiti ogroman pomak u proceni rizika.
Zbog toga ova vest nije samo još jedan klimatski naslov, već upozorenje o tome koliko naučna preciznost menja političke i urbanističke odluke. Kada je polazna visina vode pogrešna, sve dalje procene poplava, nasipa i zaštite zajednica stoje na klimavijem temelju. Ponekad najdramatičnija vest nije da je more naraslo, nego da smo ga možda predugo merili pogrešnim lenjirom.
S.B.
