Srbija zato pred sobom ima težak zadatak – da pronađe energetski miks koji će biti istovremeno stabilan, ekološki prihvatljiv i otporan na sve češće hidrološke ekstreme. Kada je vodostaj Dunava nizak, problem više nije samo u tome što brodovi teže plove.
Ovog leta voda je postala jedan od ključnih ekonomskih faktora za evropsku energetiku.
U Srbiji je nizak vodostaj smanjio proizvodnju hidroelektrana, dok u Mađarskoj i Rumuniji količina vode u Dunavu direktno utiče i na rad nuklearnih elektrana.
Istovremeno, Srbija ulazi u period u kojem će potrošnja električne energije tokom leta biti sve veća zbog klimatizacije, dok se njen tradicionalni oslonac – ugalj – nalazi pod sve većim pritiskom evropske energetske politike.
To je razlog zbog kojeg ovogodišnja suša treba da bude posmatrana kao ekonomsko upozorenje, a ne samo kao meteorološka anomalija.
Živković: Sistem je stabilan, ali vodu treba čuvati
Generalni direktor EPS-a Dušan Živković izjavio je za Tanjug, da je snabdevanje električnom energijom stabilno i da je EPS spreman za novi toplotni talas.
Istovremeno je apelovao na građane da racionalno koriste električnu energiju, naglašavajući da je to jedan od načina da se pomogne elektroprivredi i državi.
Živkovićeva poruka je važna jer se rast letnje potrošnje više ne može posmatrati kao sporedna pojava.
Sve veća upotreba klima-uređaja dovodi do toga da letnji vrhovi potrošnje sve više podsećaju na zimske.
A kada se tome doda manjak vode, sistem istovremeno dobija problem na strani proizvodnje i potrošnje.
Đerdap pokazuje cenu suše
Najveća srpska hidroelektrana Đerdap 1 već je osetila posledice rekordno niskog Dunava.
U julu je proizvodnja pala na oko trećinu prosečne dnevne proizvodnje, prema tadašnjoj izjavi direktora EPS-a.
Kasnije je proizvodnja hidroelektrana Đerdap 1 i Đerdap 2 ostala smanjena i prilagođena dotoku vode.
Za elektroenergetski sistem to znači da se deo proizvodnje mora nadoknaditi iz drugih izvora.
U Srbiji su to pre svega termoelektrane.
Termoelektrane su danas sigurnost, sutra problem
Predrag Škobalj ocenjuje da Srbiju u aktuelnoj situaciji upravo termoelektrane na ugalj drže stabilnom, jer iz uglja dolazi između 65 i 70 odsto proizvodnje električne energije.
To je kratkoročno dobra vest.
Ali dugoročno – nije.
Termoelektrane su među najvećim izvorima emisija, a Srbija će morati da smanjuje zavisnost od uglja ako želi da prati evropske klimatske i energetske politike.
Drugim rečima, ono što danas predstavlja rezervu sistema sutra mora da bude zamenjeno novim kapacitetima.
Nuklearna energija dolazi sa novim pitanjem
Zbog toga se nuklearna energija ponovo nalazi visoko na listi mogućih rešenja.
Srbija je već ukinula moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana, a prema Škobaljevoj proceni, odluka o eventualnom ulasku u nuklearni program mogla bi da bude doneta sredinom 2027. godine, piše RTS.
Ali leto 2026. pokazuje da ni nuklearna energija nije potpuno odvojena od prirodnih resursa.
U Rumuniji je zbog ekstremno niskog Dunava došlo do problema sa hlađenjem Černovode, dok se Mađarska suočila sa ozbiljnim ograničenjima rada Pakša.
To ne znači da nuklearna energija nije deo rešenja.
Naprotiv.
To znači da buduća nuklearna strategija mora biti projektovana za klimatske uslove koji su drugačiji od onih u kojima su građene mnoge današnje elektrane.
Bistrica i skladištenje postaju važniji
U takvom sistemu sve važniju ulogu imaju reverzibilne hidroelektrane.
Bistrica bi, prema Škobaljevim navodima, trebalo da bude jedan od ključnih budućih projekata.
Njena funkcija ne bi bila samo proizvodnja, već i skladištenje energije – posebno važno u sistemu sa sve većim brojem solarnih i vetroelektrana.
Kada solarne elektrane proizvode višak, energija može da se koristi za pumpanje vode u akumulaciju. Kada proizvodnja sunca padne, voda se pušta kroz turbine i energija vraća u mrežu.
Takvi sistemi mogu da predstavljaju svojevrsnu „bateriju“ elektroenergetskog sistema.
Srbija mora da računa na scenario „bez vode“
Ovogodišnja situacija nameće još jedno pitanje: da li se budući energetski projekti u Srbiji projektuju za prosečne uslove ili za najgore moguće scenarije?
Ako se klima menja, prosečna godina više nije dovoljan kriterijum.
Energetska infrastruktura koja treba da traje 50 ili 60 godina mora da bude projektovana za periode ekstremne suše, visoke temperature, niskog vodostaja i velikih skokova potrošnje.
To posebno važi za elektrane koje zavise od vode za hlađenje.
Energetska bezbednost postaje pitanje klimatske otpornosti
Srbija danas može da računa na ugalj da nadomesti deo hidroproizvodnje.
EPS poručuje da je snabdevanje stabilno i da nema razloga za zabrinutost u novom toplotnom talasu.
Ali ono što se događa na Dunavu pokazuje da pitanje buduće energetske bezbednosti ne može da se reši samo povećanjem proizvodnje.
Potrebno je istovremeno imati više različitih izvora, više skladišta, efikasniju potrošnju i infrastrukturu koja može da funkcioniše u ekstremnim vremenskim uslovima.
Upravo zato leto 2026. može biti važna lekcija za energetsku politiku Srbije.
Jer pitanje više nije samo hoće li Srbija imati dovoljno struje.
Mnogo važnije pitanje glasi: iz kojih izvora će je proizvoditi kada Dunav bude nizak, ugalj bude morao da se povlači, potrošnja bude rasla, a klimatski ekstremi postajali sve češći.
I tu se zapravo nalazi najveći energetski račun Srbije za naredne decenije.
