Neke inovacije nastaju iz laboratorija sa velikim budžetima, a neke iz vrlo lične frustracije koja vremenom preraste u industriju. Današnji Guardian objavio je upravo takvu priču o braći Ubokobongu i Džonu Amanamu, koji su u Nigeriji razvili posao zasnovan na izradi realističnih proteza prilagođenih tamnijim tonovima kože, lokalnim potrebama i telima koja globalno tržište dugo nije ozbiljno uzimalo u obzir. Sve je počelo nakon povrede u kojoj je Ubokobong izgubio prste. Ono što je tada našao na tržištu bilo je, kako tekst opisuje, glomazno, loše uklopljeno i napravljeno za telo koje nije ličilo na njegovo. Njegov brat Džon, koji je radio specijalne efekte za film i pozorište, počeo je da koristi svoje znanje kako bi napravio protezu koja neće samo popuniti funkciju, nego i izgledati prirodno. Danas njihova firma izrađuje silikonske proteze sa borama, venama, noktima i bojom kože usklađenom sa korisnikom, a razvijaju i bioničke udove koji preko elektromiografije čitaju mišićne signale i pretvaraju ih u pokret.
Ono što ovu priču čini većom od jedne dirljive porodične epizode jeste razmera problema koju otkriva. U istom tekstu se navodi da nezvanične procene govore o tome da u Nigeriji do dva miliona ljudi treba protezu, dok Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da devet od deset ljudi kojima su potrebna asistivna pomagala širom sveta nema stvaran pristup njima. To nije samo pitanje novca, iako je i on ogroman problem. U pitanju su i dostupnost, servis, rezervni delovi, klima, način rada i jednostavna činjenica da mnogo asistivne tehnologije nastaje daleko od ljudi koji će je koristiti. Današnji Guardian tu pogađa pravo u srž: proteza nije univerzalna stvar samo zato što se zove istim imenom. Ona mora da odgovara koži, navikama, terenu i svakodnevici. Inače ostaje tuđe rešenje za tuđi život.
Najjači deo cele priče možda je upravo obrt u smeru inovacije. Decenijama se podrazumevalo da tehnološki napredak ide od bogatijih zemalja ka ostatku sveta, kao gotov proizvod koji se samo uvozi. Ovde se događa nešto drugačije: rešenje nastaje lokalno, iz stvarnog nedostatka, i upravo zato postaje preciznije. U tekstu se pominje da su braća već napravila oko 5.000 proizvoda za korisnike iz više zemalja i da pokušavaju da šire pristup uz podršku vlada i nevladinih organizacija. To znači da priča više nije samo o jednoj dobro napravljenoj ruci, već o modelu razmišljanja. Kad tehnologija nastaje unutar zajednice, ona prestaje da bude luksuzni dodatak i počinje da liči na stvarnu pomoć. I možda je upravo to najvažnija poruka ovog današnjeg britanskog teksta: najbolje rešenje ponekad ne dolazi sa najvećeg tržišta, nego sa mesta na kom je problem najdublje shvaćen.
S.B.
