Posle katastrofe u Kaunasu, Partizan Mozzart Bet je u Beogradu doživeo ono čega su se svi potajno plašili — potpuni kolaps. Poraz od Makabija rezultatom 112:87 nije samo još jedan neuspeh u Evroligi, već otvorena potvrda da se crno-beli nalaze u dubokoj, sistemskoj krizi iz koje se trenutno ne nazire izlaz.
Rezultat sam po sebi deluje brutalno, ali je istina na parketu bila još surovija. Ako se izuzme uvodnih sedam minuta utakmice, u kojima je Kameron Pejn izgledao kao igrač sposoban da promeni tok sezone, sve ostalo bilo je nalik na košarkaški horor. Partizan je u tom periodu imao i dvocifrenu prednost, publika se probudila, a Arena na trenutak podsetila na stare dane. Ipak, ispostavilo se da je to bio samo bljesak — kratkotrajan i varljiv.
Ulaskom u rotacije problemi su eskalirali. Napad se urušio, organizacija igre nestala, a odbrana praktično prestala da postoji. Bez Pejna na parketu, Partizan je ponovo upao u zamku improvizacije, sa loptom u rukama Dvejna Vašingtona, čiji je učinak bio daleko ispod evroligaškog nivoa. Makabi je to nemilosrdno kaznio, brzo anulirao zaostatak i već početkom druge deonice preuzeo potpunu kontrolu utakmice.
Gotovo šest minuta bez postignutog koša, uz seriju lakih poena gostiju, potpuno je razorilo domaći tim. Na poluvremenu je na semaforu stajalo 58:43 za Makabi, a zvižduci sa tribina jasno su govorili da publika više ne veruje u preokret.
Ako je drugo poluvreme trebalo da donese reakciju — dogodilo se suprotno. Treća četvrtina bila je čista košarkaška kataklizma. Makabi je igrao brzo, precizno i rasterećeno, dok je Partizan delovao izgubljeno, demoralisano i bez ikakvog plana. Posle 30 minuta igre, gosti su imali neverovatna 92 poena, a razlika je premašila 30.
Stotka je probijena već početkom poslednje deonice, a jedino što je sprečilo još teži debakl bila je činjenica da je Makabi u završnici spustio gas. Arena se praznila, zvižduci su se smenjivali sa tišinom, a simbolika večeri bila je skandiranje „Lakić, kapiten“, dok se na parketu odvijao jedan od najtežih poraza u istoriji kluba.
Dolazak Đoana Penjaroje i Camerona Pejna doneo je nadu, ali ne i rešenje. Partizan trenutno ne izgleda kao tim, već kao skup pojedinaca bez samopouzdanja, identiteta i jasne vizije. A kada nestanu energija, disciplina i vera, ni publika, ni trener, ni pojačanja ne mogu da sakriju istinu.
