Hrana za pse obično nije materijal koji povezujemo sa muzejima. Ona se sipa u činiju, krcka za nekoliko minuta i nestaje bez velike ceremonije. Ali umetnici ponekad baš u najobičnijim stvarima pronađu najzabavniji materijal za igru.
Smithsonian Magazine je pisao o projektu u kome su umetnici od šarenih granula za pse napravili verzije poznatih umetničkih dela, među njima i „Mona Lizu”, „Krik” i „Poljubac”. Ideja je duhovita i dovoljno neobična da odmah privuče pažnju: remek-dela istorije umetnosti prevedena su na jezik koji bi čovekov najbolji prijatelj, bar mirisom, sigurno razumeo.
Ovakvi projekti nisu veliki umetnički manifest, ali imaju šarm. Oni spajaju popularnu kulturu, ljubav prema psima i humor koji ne traži veliko objašnjenje. Gledalac odmah prepoznaje original, ali se nasmeje materijalu. U tome je poenta: umetnost ne mora uvek da bude ozbiljna da bi bila pamtljiva.
Kod nas sve više ljudi troši vreme, pažnju i novac na ljubimce, pa ovakva priča lako prolazi. Psi više nisu samo čuvari dvorišta ili pratioci u šetnji, već članovi porodice koji imaju omiljenu hranu, igračke, krevete, garderobu, pa čak i rođendanske fotografije.
Naravno, pas neće oceniti kompoziciju niti prepoznati Leonarda. On bi verovatno prvo pokušao da pojede izložbu. Ali ljudi će kroz ovakav projekat videti nešto drugo: koliko je svet ljubimaca ušao u kulturu, marketing, dizajn i svakodnevni humor.
Granule tako izlaze iz činije i postaju pikseli jedne vesele slike. A ako umetnost uspe da nas nasmeje i podseti na psa koji strpljivo čeka večeru, onda je zadatak sasvim dobro obavila.
S.B.
