Priča zvuči kao vic, ali metod je hladno naučan: merite metabolit alkohola u urinu i prestanete da nagađate. Smithsonian magazin prenosi studiju iz ugandskog Nacionalnog parka Kibale, sa lokaliteta Ngogo, gde su istraživači pratili divlje šimpanze dok su se “zalepile” za rod zvezdanih jabuka. Voće je imalo oko 0,09% etanola po masi – malo na papiru, ali šimpanze jedu mnogo.
Ključni dokaz zove se etil-glukuronid (EtG), metabolit koji se koristi i u ljudskim testovima. Tim je uzeo 20 uzoraka urina od 19 jedinki (9 ženki i 10 mužjaka, starosti 10 do 46 godina) i prvo koristio test-trakice osetljive na 300 ng/mL. Dobijeno je 17 pozitivnih uzoraka. Zatim su izdvojeni uzorci provereni pragom od 500 ng/mL – i 10 ih je prešlo i taj stroži kriterijum. To je dovoljno da se kaže: ne pričamo o “mrvici”, nego o ponavljanom unosu.
Dodatni detalji dolaze iz saopštenja Univerziteta Kalifornije u Berkliju: šimpanze su se gostile afričkom zvezdanom jabukom (Gambeya albida), a sama studija je objavljena u časopisu Biology Letters. Koautor Robert Dadli je poznat po “drunk monkey” hipotezi još od 2000. – ideji da je sklonost primata ka etanolu evolutivno povezana sa kalorijski bogatim zrelim voćem. Nova poenta nije da se šimpanze “opijaju”, nego da je konzumacija etanola u prirodnoj ishrani realna i merljiva.
Najzanimljivije pitanje tek dolazi: da li etanol menja ponašanje, socijalne odnose ili strategiju hranjenja, ili je samo nusproizvod “dobrog voća”? Za sada, nauka je uradila ono najvažnije – spustila je priču sa anegdote na dokaz. A to je trenutak kada i najzabavnija vest postane ozbiljna biologija.
S.B.
