Iako je Partizan rezultatski odradio posao u drugom kolu kvalifikacija za Ligu konferencije i sa ukupnih 5:0 eliminisao luksemburšku Unu Štrasen, prikazana igra na terenu i izobilje uočljivih mana šalju ozbiljno upozorenje pred znatno teže izazove koji crno-bele očekuju protiv kazahstanskog Tobola.
Kroz istoriju vrhunskog sporta navikli smo na filozofske parole o „procesu koji traje“. Joakim Lev je tokom Mundijala u Južnoj Africi tražio strpljenje dok je nemačka Pancer divizija hvatala zalet za kasniji evropski i svetski tron, dok je Mikel Arteta u Arsenalu godinama ponavljao čuveno „trust the process“. U Humskoj trenutno koriste rezultatski zaklon od sve glasnijih kritika, ali poređenje sa evropskim gigantima prestaje onog trenutka kada se na goli teren stave činjenice o snazi rivala. Partizan je vezao tri pobede, ali protiv ekipa skromnog dometa – Una Štrasen je klub koji do ovog leta nije dao ni gol u Evropi, dok je prvenstveni rival Mačva novajlija iz drugog ranga.
Ipak, umesto autoritativnog izdanja u kom se protivnik satera u kavez i spakuje mu se nekoliko pogodaka već u prvom poluvremenu – kako su to nekada činile generacije predvođene Sašom Ilićem, Dankom Lazovićem ili Radosavom Petrovićem – Partizan je delovao energetski ispražnjeno i taktički nedorečeno. Ni u revanšu u Luksemburgu nije bilo tečnosti, a greške u zadnjoj liniji i organizaciji napada ponavljale su se u izobilju. Bivši kapiten, a sada kormilar crno-belih, i sam je u nekoliko navrata javno nagovestio da će snažniji rivali kazniti ovakve propuste. Bez podizanja nivoa igre za bar 20 procenata i brzog reagovanja na transfer pijaci, haotična struktura ovog tima neće moći još dugo da izdrži pritisak navijača koji nemaju strpljenja da čekaju dok rezultatske maske konačno ne padnu.
M.M.
