Pompeja nas ne fascinira samo zato što je sačuvala svet koji je nestao, već zato što nas stalno tera da spojimo estetiku i ekonomiju. Novi pogled na takozvanu Plavu sobu pokazuje upravo to: raskošna nijansa u malom svetilišnom prostoru verovatno je koštala više od polovine godišnje plate rimskog pešadinca. Taj podatak menja čitanje prostora. Više nije reč samo o lepoj boji na zidu, nego o odluci porodice da sakralni kutak doma obloži nečim što je bilo skupo, zahtevno za pripremu i javno čitljivo kao znak statusa.
Smithsonian piše da je prostor verovatno bio sacrarium, mesto za rituale i čuvanje svetih predmeta, a da je vrednost egipatsko-plavog pigmenta i rada potrebnog da se pripremi bila toliko visoka da otvara pitanje koliko je domaćin želeo da njegova pobožnost bude i vizuelno luksuzna. U sobi je pronađeno 15 amfora, a sama analiza sugeriše da u rimskom domu religija nije morala biti odvojena od prestiža. Za ozbiljnog čitaoca upravo je to najlepša poenta: drevni ljudi nisu odvajali veru od društvenog statusa onako uredno kako to ponekad činimo u sopstvenim tumačenjima. Zid je istovremeno bio i oltar i poruka.
S.B.
