Patrijarh je u besedi naveo da je Presveta Bogorodica „znak na putu koji nam ukazuje kuda treba da idemo“.
„Svojim rečima, kada se suočila sa nadumnom tajnom, sa činjenicom koja ne može da se objasni umom, sa činjenicom koju ne može da smesti u sebe ljudsko biće, ali sa činjenicom koju ima sposobnost da prihvati srce, srce koje ima veru, savršenu veru, suočila se sa tim da kaže Bogu da na ono što je ljudima nemoguće. Onda, dakle, kada je obaveštena da će Sin Božji preko Nje postati čovek, izgovorila je te sudbonosne reči, sudbonosne za čitav ljudski rod i za one koji su bili pre Nje, i za Njeno vreme, i posle Nje do kraja sveta. Te sudbonosne reči glase: ‘Evo sluškinje Božje, neka mi bude po reči tvojoj'“, rekao je Porfirije, saopšteno je iz Srpske pravoslavne crkve (SPC).
On je naglasio da su to reči koje oslobađaju, reči koje premeštaju gore, reči koje čine čuda, reči koje isceljuju i uceljuju, reči koje su spasenje, reči koje otkrivaju istinsku i pravu ljudsku prirodu i njen stav i odnos prema reči Božjoj, prema volji Božjoj.
„Te su reči i reči kojima nas je naučio Gospod Hristos naš da se njima molimo: Da bude volja tvoja, kako na nebesima tako i na zemlji. Dakle, sva je tajna u tome, braćo i sestre, da li ćemo čuti reč Božju i reč Njegove Majke, Presvete Bogorodice, i jedanput za svagda reći: Neka bude volja tvoja. Evo sluškinje Božje, evo sluge Božjeg, neka mi bude po reči tvojoj“, naveo je patrijarh.
Kako se navodi u saopštenju SPC, podizanje manastira Rakovica, posvećenog Svetim arhangelima Mihailu i Gavrilu, narodno predanje smešta u vreme vladavine srpskih kraljeva Dragutina i Milutina, ali savremena istraživanja navode na drugačije podatke.
Najstariji pisani dokument, u kome se pominje manastir Rakovica, pod imenom Racauicense monasterium, nalazi se u putopisu Feliksa Petančića iz 1502. godine, a koji je štampan u Beču 1522. godine. I turski izvori ga pominju u popisu iz 1560. godine među ostalim crkvama i manastirima u okolini Beograda.
U mnogome pomaže rešavanju pitanja nastanka manastira povelja vlaškog vojvode Konstantina Brankoveana – Besarabe izdata manastiru Rakovici, za koji kaže da je sazidan i iz temelja podignut od strane dobrog hrišćanina, počivšeg Radula vojvode, koji je proteklih godina bio gospodar ove zemlje (vlaške).
Tokom istorije je postojalo više vlaških vojvoda sa ovim imenom, tako da je diskutabilno ko je ktitor. Uzevši u obzir istorijske prilike i odnose između Srba i Rumuna, verovatno da je u pitanju bio vlaški vojvoda Radul Prvi Crni (oko 1377-1385), zet kneza Lazara, pa se na osnovu ovog podatka može zaključiti da je manastir nastao tokom vladavine kneza Lazara.
Zbog čestih turskih pljački, manastir je krajem 16. veka premešten sa prvobitne lokacije na sadašnje, skrovitije mesto. Tokom narednih vekova više puta je stradao u ratovima. U austrijsko-turskim ratovima monasi su bežali u Srem, manastir je pljačkan i paljen, a iguman Sofronije je 1790. godine surovo pogubljen. Uprkos tim stradanjima, Rakovica je uvek obnavljana i nastavljala život.
Veliku obnovu doneo je knez Miloš Obrenović, koji je 1822. godine sagradio konake i trpezariju, a manastir je ostao vezan za celu njegovu porodicu. U manastiru su sahranjeni članovi dinastije Obrenović i ustanički junak Vasa Čarapić.
Posebnu ulogu Rakovica je imala i u prosveti. U njemu je otvorena prva monaška škola u Srbiji i pokrenuta crkvena štamparija, a u XX veku u manastiru je bila smeštena Beogradska bogoslovija.
U manastirskoj porti su sahranjeni srpski patrijarsi Dimitrije (1920-1930) i Pavle (1990-2009).
