Postoji stereotip u modernom sportu da su fudbaleri jedni od „najmekanijih“ sportista. Ako ne i najmekaniji. Antitezu toj tvrdnji decenijama nude igrači stasali u siromašnim krajevima i(li) ratnim podnebljima, okruženjima koja im ne dozvoljavaju da budu meki. Već na prvi pogled Džon Meri Uzuegbunam Honi ostavlja utisak fudbalera koji se brusio na najtvrđoj mogućoj podlozi, a kada budete stekli uvid u njegovu životnu priču, dileme više neće biti. Kako sam kaže, pritisak je bio da preživi detinjstvo i pubertet, dok je sve ostalo samo bonus.
Odrastao je u Nigeriji, postao čovek u Kamerunu, a muž i otac u Srbiji, kao fudbaler bio na tri kontinenta i u šest različitih država, za Mozzart Sport je ispričao životnu priču. Dugačka jeste, ali se čita u dahu, zato što je dijametralno suprotna svemu na šta smo navikli na ovom podneblju.
Napadač koji će u 2026. napuniti 33 godine daje još jedan u nizu primera koliko moraš da budeš istrajan da bi uspeo kao profesionalni sportista, naročito ako si iz Afrike, gde milioni dece sanjaju o sportskoj karijeri i bogatstvu kako bi spaslo sebe i porodicu. U takvom okruženju često je realnije potisnuti dečačke snove o krcatim stadionima i halama, okrenuti se zanatu ili obrazovanju, pogotovo ako se intelektom izdvajaš od vršnjaka. Upravo to je bio slučaj sa našim sagovornikom u ranom detinjstvu.
– To važi svuda u svetu, ne samo u Africi. Roditelji uvek traže od vas da završite školu. U Africi vlada taj mentalitet da se sport često vezuje sa kriminalom, ali mene je otac od treće godine učio da igram fudbal. I on je kao mlad igrao u Nigeriji, ali mu njegov otac nije dozvolio da pravi karijeru, jer je bio šef policije i bitna figura na političkoj sceni Nigerije u to doba. Moj deda je bio smatrao da će fudbal uništiti mog oca i da će osramotiti porodicu ako se odluči da se bavi njime. Kada odrastate u takvom ambijentu, sličan mentalitet se prenese i na vas, pa je tata pokušao na isti način da postupa sa svojom decom. Naučio me je da igram, ali je insistirao da završim fakultet. Video je da sam inteligentan i uvek je govorio da će mi obrazovanje omogućiti da postanem šta god hoću u životu. Znate kako kažu, nikada ne možete da savladate dve veštine istovremeno, a profesionalni fudbal zahteva da mu se potpuno posvetite.
Ipak, danas intervju daje kao fudbaler Vojvodine, što znači da put – ma koliko težak – ipak postoji.
– Način? Pre bih rekao da postoji dijagnoza, jer moraš biti uporan kao bik, pomalo lud da uspeš kao fudbaler u Africi, pogotovo u moje vreme. Mi u Africi nemamo agente koji dođu po nas, da nas pokupe, obezbede stipendije i odvedu u bolje klubove ili u škole. I kampovi koji postoje su korumpirani. Bio sam u Pepsi akademiji, na vrhu liste igrača za odlazak u jednu englesku školu, gde bih primao stipendiju, ali je neko dao novac ispod stola da njihova deca idu i ja sam otpao. Bio sam najbolji u toj klasi i kada smo se vratili nazad na kampus, uzeo sam stvari i otišao kući. Kasnije su treneri zvali moje roditelje i pitali: ‘Gde je Džon?’, a otac im je odgovorio da sam kod kuće utučen, ali oni su tvrdili da ne mogu ništa da urade tim povodom. Zatim im je rekao da i te kako mogu, samo bi treba da učine pravu stvar.
Korupcija ga je pratila i na reprezentativnom nivou.
– Bila je i situacija u mlađim selekcijama reprezentacije Nigerije, gde sam takođe bio najbolji. Poredili su mene i Džona Obi Mikela kao najveće talente u državi, s tim da je Mikel, naravno, nešto stariji. Došao je trenutak da putujemo na interkontinentalni turnir, a pre ulaska u autobus, jedan od trenera me je zaustavio i pitao: ‘Gde je tvoja koverta?’. Bio sam zbunjen, a posle sam shvatio da je mislio na kovertu sa novcem, neophodnu da bi se kupilo mesto u timu. U to vreme, kada su moji roditelji već morali da podižu petoro dece, nisu mogli da izdvoje mito za trenere. I tako mi je slomljeno srce još kao dečaku, jer su mi oduzeli san za koji sam naporno radio.“
Taj trenutak promenio je tok njegovog života.
– Jeste, jer sam se posle toga okrenuo školi i držao se studija, sve dok me nije pozvao jedan prijatelj i rekao: ‘Džone, ne smeš da odustaneš od fudbala, moraš da pokušaš bar još jednom’. Rešio sam da ga poslušam, otišao sam kući i obavestio roditelje. Budući da sam najstarije dete u porodici i da me je otac već tada, sa 16 godina, smatrao svojim čovekom, poštovao je moju odluku da se vratim fudbalu, ali i odluku da se preselim iz Nigerije u Kamerun.“
Na pitanje zbog čega je taj prijatelj toliko verovao u njega, Meri se samo nasmejao.
– Zato što sam bio ‘ubica’ na terenu, najbolji igrač gde god se pojavim, a igrao sam štopera.
